Značajan datum u crkvenom kalendaru SPC i udžbenicima istorije srpkog naroda, pripada 27. januaru. Danas se sećamo imena i dela Svetog Save (Rastka Nemanjića) čoveka koji je rođenjem postao deo slavne dinastije Nemanjića. Danas proslavljamo praznik posvećen rodonačelniku srpske duhovnosti i kulture, osnivaču srpske crkve i prvom arhiepiskopu i prosvetitelju – Svetom Savi.
U čast Svetog Save, 27. januara škole i učenici proslavljaju školsku slavu, a srpska pravoslavna crkva obeležava Savindan kao uspomenu na život i delo Svetog Save. Gotovo da ne možemo zamisliti kulturnu baštinu bez njega. Sveti Sava je dao smisao svemu što je radio, a njegov značaj je nemerljiv, iz tih razloga ga danas slavimo i spominjemo.
Svetorodna loza Nemanjića dala je velike Svetitelje i Prosvetitelje. Samim tim je srpski narod privela Bogu i Bogopoznanju. Od najmlađeg uzrasta pripoveda se o dinastiji Namanjić koja je obeležila dva veka u istorijskom razvoju srpskog naroda.
Rodonačelnik srpske državne ideje je Stefan Namanja (Sveti Simeon), a duhovni i intelektualni tvorac njen je Sveti Sava.
Sveti Sava, rođen kao Rastko Nemanjić je raški plemić, svetogorski monah, iguman manastira Studenica, prosvetitelj, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Smatra se jednim od najznačajnijih ličnosti srpske istorije, najvećim srpskim sinom i osnivačem srpske crkve koja ga slavi kao sveca.
Rođen je 1169. godine u zaseoku Miščići, kao treći i najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i blagočestive gospođe Ane. Stefan Nemanja je oslobodio svoju državu od vizantijskog ropstva i ujedinio je dve srpske zemlje, Rašku i Zetu. Rastko je rođen u Nemanjinom letnjikovcu u blizini grada Rasa. Ras je bio episkopski i prestoni grad, nalazio se na čuvenom carigradskom drumu i bio je okružen sa četiri tvrđave.
Stefan Nemanja, otac svetog Save, bio je vladar jedne zemlje Raške, ali takođe i hrišćanin. Trudio se da živi po zapovestima Božijim, tako je i vladao, tako je i učio svoju decu, tako se odnosio prema svim ljudima koji su mu bili podređeni. Znajući kakvi su mu sinovi, Stefan i Vukan, molio se Bogu da dobije još jednog sina, koji bi možda još bolje upravljao zemljom i crkvom u zemlji koju je imao u svojoj viziji. On i Ana molili su se Gospodu da im da čeljade, da im bude uteha u starosti, te gotovo čudom Božijim u podmaklim godinama, Ana je donela na svet Rastka.
Kao kršteno dete, Rastko je odrastao uz crkvu i u duhu pravoslavne vere. Pričešćivao se, slušao molitve, priče o Bogu, što je dovelo do toga da mu nisu bile privlačne ideje o pohodu i osvajanju, nego je težio da se okrene Bogu i pronađe mir u molitvi. Među ostalom decom se isticao po spretnosti i inteligenciji. Čitao je i pisao, bio je vrsan strelac, ali i pored svih osobina nade roditelja da On bude naslednik nisu se obistinile. Naime, rešio je da se odrekne dvora i da ode u manastir. Mic po mic, jednog dana je i otišao, rekavši da ide u lov. Kako se moglo i očekivati poslata je potera za njih, ali to ga nije sprečilo da ode sa ruskim monasima na Svetu Goru, gde se i zamonašio. Tako je mladi Rastko postao monah Sava. Iako se činilo da je mnogo toga izgubio, čvrsto je verovao da je pre svega mnogo toga dobio, što će se kroz njegov život ispostaviti kao istina, jer životnom odlukom Rastka Namanjića srpski narod je dosta toga dobio. Primivši monaški čin počeo je da pomaže drugima, da uči svoj nepismen narod. Želeo je prosvećenje i trudio se da to i ostvari. Sava je otvarao škole u manastirima, lečio je ljude, učio ih dobrom i poštenju. Na njegovom putu pridružio mu se otac, Stefan Namanja, koji je njemu došao i zamonašio se. Simenon i Sava su zajedno gradili svete građevine i podigli manastir Hilandar. Samo nekoliko meseci pošto su se uselili u Hilandar, monah Simeo je otišao Gospodu.
Nakon petnaest godina, monah Sava se vratio u Srbiju. Došao je da bi doneo mošti svoga oca i da bi izmirio braću, Vukana i Stefana nad očevim odrom. Posle izmirenja braće, na Stefanovu molbu, Sava ostaje u Studenici i u njoj stvara novi duhovni i kulturni centar srpske države. Skoro deceniju provodi u pisanju i prevodu spisa, prosvećivanju naroda i poučavanju braće.
Sava je radio u narodu i sa narodom, radio je za narod. Ugledajući se na Hrista išao je među proste ljude, okupljao ih je oko sebe, bio je učitelj svakodnevnog života i misionar. Posećivao je i velikaše i vojvode, pretio im je Božijim sudom, ako bi se usudili da čine bezakonja. Učio je ljude bogorazumnim i slatkim rečima, ali učio ih je i milošću i kaznom. Ljudi su videli da Sava živi onako kao što propoveda i zato su mu verovali.
Širom svoje otadžbine gradio je crkve od kamena i drveta, na visovima je podizao drvene krstove. Darivao je crkve i manastire, hranio je i lečio sirotinju, popravljao srušene i zapuštene kuće. Nema pedlja zemlje gde nastavnik nije ostavio svoj trag.
Srpska pravoslavna crkva je svoju samostalnost stekla zahvaljujući Svetom Savi. Sveti Sava uspeva da odredi tok sprske crkve i države, i da 1219. godine od patrijarha u Nikeji dobije potvrdu o njenoj samostalnosti.
Sa mesta arhiepiskopa povlači se 1234. godine, a za naslednika postavlja svog učenika Arsenija. Potom se uputio na drugo putovanje ka istoku, te se početkom 1236. godine obreo u Bugarskoj, gde je bio izuzetno cenjen i poštovan od strane pravoslavnog življa. U toj zemlji, Velikom Trnovu, predao je svoju dušu Gospodu. Vest o Savinoj smrti stigla je u Srbiju na današnji dan, 27. januara.
Prva proslava Svetog Save kao školskog patrona održana je 1812. u Zemunu, odakle se brzo proširila u sve delove srpstva, a himna Svetom Savi je prvi put izvedena 1839. u Segedinu.
Sveti Sava je ustanovljen kao školska slava na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu 2. januara 1840. godine, odlukom Sovjeta Knjaževstva Srbskog i te godine proslavljan u Kragujevcu i Beogradu. Sredinom 20. veka, tačnije 1945. godine dolazi do ukidanja školske slave da bi od 1990 godine, opet počela da se obeležava u školama. Srpska Pravoslavna Crkva 27. januara slavi dan svog utemeljivača, države i školstva – Svetog Save. Savindan se obilježava u svim školama u Srbiji i Republici Srpskoj kao radni, ali nenastavni dan – školska slava.
Pobeda – info
