Carpinus betulus. Naučni naziv roda, Carpinus, potiče od rimskog naziva, dok epitet vrste, betulus tj. brezin, potiče verovatno iz razloga što je breza njena srodna biljka, i u krajnjem slučaju, pripada porodici breza, Betulaceae. Kod nas na Balkanu, veoma je rasprostranjena vrsta, i sreće se najčešće u šumskim zajednicama, i nizijskim i brdskim pojasevima. Raste na vlažnim do umereno vlažnim dubokim zemljištima, koja mogu biti od kiselog do alkalnog sastava. Sposobno je da se razvija i na peskovitim i glinovitim teritorijama, ukoliko nisu previše siromašna. Toleriše visok nivo podzemnih voda, međutim, ne i zabarena zemljišta. Ono što je kod njega specifično je činjenica da je osetljivo na presađivanje. Tolerantno je na vetar.
U početku je sporog rasta, ali životni vek mu je do 150 godina. U narodu je poznato i pod nazivima gaber, belograbica, gabr, belograb i beli grab. Obični grab, Carpinus betulus, je najpoznatija vrsta. Postoji 30 do 40 vrsta koje se javljaju širom umerenih regiona severne hemisfere, sa najvećim brojem vrsta u istočnoj Aziji, posebno u Kini. Samo dve vrste se javljaju u Evropi, jedna u Severnoj Americi, i jedna u Mezoamerici. Obični grab se može naći na većim površinama u Turskoj i Ukrajini. Najčešće se uzgaja kao ukrasno stablo u parkovima. Od prepoznatjivih formi, možemo istaći: Albovariegatu, gde listovi imaju manje beličaste mrlje, Columnaris, čija je krošnja gusta, valjkaste forme, koja kasnije postane jajasta. Kod Pyramidalis – a, krošnja je usko piramidalna, dok je kod forme pod nazivom Fastigiata, krošnja valjkasta. Ovo su samo neke od formi koje smo istakli ali, postoji još mnogo njih koje možda nekada budu i posebno opisane u našim pričama. Iako smo na početku teksta naveli najverovatnije i najčešće objašnjenje porekla imena, samo poreklo roda do današnjih dana, nije potpuno razjašnjeno. Jedno od objašnjenja je da potiče od keltskih reči karr, što u prevodu znači drvo, i penne – glava. Smatra se da je to bio naziv za grab kod Rimljana, ili da dolazi od grčke reči karpinos, što znači plodonosan.
Grabov koren se širi radijalno i horizontalno, do dubine od 1,4 metara i ima mnoštvo žiličastih korenova u površinskom sloju. Ovo listopadno, jednodomo drvo, srednje visine (do 25m), ima specifičnu konusnu krunu koja, kako drvo stari, postaje zasvođena i izrazito okrugla. Deblo ima specifične žljebove i istaknute krivudave grane. Gore je svetlosive boje i glatke teksture. Mlade grančice su ponekad dlakave, mrke boje i moglo bi se reći, vitke. Naizmenično raspoređeni listovi su izduženo jajastog oblika, dužine do 10 cm, pri osnovi su zaobljeni ili srcasti, sa 10 do 15 pari svetlozelenih bočnih nerava. U jesen, listovi mogu dobiti jarko žutu boju, i često ostaju na granama do narednog proleća. Cvetovi se pojavljuju u periodu listanja. Zašiljeni, vretenasti pupoljci mogu biti dugi do 8mm, i po obodu imaju crvenomrke ljuspice. Plod je mala orašica sa trorežnjevitim piperkom, koji je smešten u izduženim gustim grozdovima svetlozelene boje.
Kora i lišće graba sadrže veliki procenat tanina, aldehida, galskih i kofeinskih kiselina, bioflavonoida, kumarina, eteričnih ulja i askorbinske kiseline, vitamina E, katehina i citokinina. Sok ovog stabla sadrži mnogo šećera. Semenke graba sadrže značajnu količinu biljnih masti. Ekstrakt listova deluje protivmikrobno. Neka istraživanja su pokazala da grab sprečava stvaranje aterosklerotskih naslaga u moždanim sudovima. Iskusni ruski travari su koristili tinkture i napitke od cvetova graba u borbi sa tumorima mozga, a takođe i za profilaktiku i lečenje oštećenja moždane cirkulacije. Izdanci od graba se koriste u nekim zemljama kao sredstvo protiv neplodnosti kod žena, ili kada postoji opasnost od abortusa, kako bi se zaustavio. Grab se ispostavio kao efikasan i kod dijareje.
Grabov sok ima lekovita svojstva. On nema mnogo šećera, i oni se praktično ne osećaju. U njemu se nalaze razne druge biljne kiseline, kao i sastojci koji sprečavaju gljivične infekcije. Imajući u vidu njegovu konsistenciju i prozračnost, sok od graba liči na vodu. Ukus je laganih, drvenkastih nota. Period u kojem se sok može sakupljati je oko 2-3 nedelje pred kraj marta, početkom aprila. Kod oštećenja kore, iz graba izlazi značajna količina soka koji ga štiti. Da bi se sok sakupio, skida se mali deo kore i u njemu se napravi rupa, a u donji deo se stavlja prorezan štapić, koji će sakupljati sok, i transportovati ga u posudu. Biljni čaj se primenjuje za lečenje traheobronhitisa, spastičnog i hroničnog nazofaringitisa, kašlja, dijareje, bolova u grlu, reumatskih bolova, gripe, hemoroida i glavobolje. U homeopatiji, preporučuje se protiv krvarenja, jer povećava broj trombocita, promičući njihovu proliferaciju. Takođe, koristi se kod ljudi koji pate od mentalnog i fizičkog umora i stresa. Trenutno je aktivno mnogo istraživanja i različitih studija kako bi se dokazala antitumorska svojstva biljke koja se pripisuju sadržanom feoforbidu. Listovi se mogu koristiti za zaustavljanje krvarenja iz manjih rana.
Pobeda-info
