Sećamo se, ponedeljak je bio, drugi dan Vaskrsa. Te, 1999. godine najradosniji hrišćanski praznik, pobedu života nad smrću, dočekali smo pod bombama, dok su sirene zavijale i najavljivale vazdušnu opasnost. Avioni Nato alijanse bili su bez milosti. Vojni, civilni ciljevi, deca i stari, mostovi i vozovi, bili su predmet njihovog razaranja.
Danas pričamo kako ne bismo zaboravili, i sa golemom tugom se sećamo tog 12. aprila kada su, pre 25 godina, piloti Nato-a projektilima pogodili međunarodni putnički voz na relaciji Beograd – Solun, u Grdeličkoj klisuri, usmrtivši najmanje 55 nevinih civila.
Mašinovođa voza 393 koji je krenuo iz Niša za Vranje i Ristovac nije slutio da je po poslednji put pokrenuo lokomotivu, lokomotivu smrti. Putnici među kojima je bilo i dece, nisu pomislili da most koji spaja obale i ljude, je poslednje što će videti, da će taj most postati simbol prekinutih snova. Negde oko podne, jaka eksplozija je zatresla okolne kuće, a slika koju su preneli mediji ostavila je utisak krvavog stradanja, poput reke Morave kojom je potekla nevina krv.
O kakvom se zločinu radi govori podatak da su Nato avioni u dva navrata reketirali voz, sa četiri projektila. Prva raketa pogodila je drugi od četiri vagona i lokomotivu. Svega nekoliko sekundi kasnije, drugi projektil je srušio drumski most. Treća raketa pala je na treći vagon, a četvrta je još jednom pogodila drumski most. Prema svedočenju očevidaca, vagoni su goreli na mostu, a delovi ljudskih tela bili su svuda naokolo. Čuo se jauk ljudi. Borba sa vatrom je trajala sat vremena, ali usijanim vagonima spasioci nisu mogli da priđu još nekoliko sati posle toga.
Do danas je ostala nepoznanica zbog čega je voz sa civilima bio meta Nato alijanse. Zašto su srušili most na Južnoj Moravi u trenutku kada je voz prelazio? Međutim, i pored pitanja bez odgovora, jedno je sigurno. Nato agresija na tadašnju SR Jugoslaviju, a današnju Srbiju, pokazala je nemoć međunarodnog prava, svu surovost primene vojne moći agresora i povredu međunarodnog humanitarnog prava.
Kada kažemo da je bombardovanje 1999. godine „Zločin koji se ne zaboravlja“, tako i mislimo. Žrtvu, patnju, nevine živote i pale borce ne želimo da žalimo u tišini. Na ulazu u Grdeličku klisuru na spomen-obeležje na kome su urezane reči Ive Andrića „NE TREBA SE BOJATI LJUDI, VEĆ NELJUDSKOG U NJIMA“, pale se sveće i polaže cveće u znak odavanja pošte poginulim civilima.
Pobeda – info
