Kako to inače biva kada braća dele imovinu, a drugi im je sudija, sporovi ostaju nerešeni i uvek je jedna strana nezadovoljna donešenom odlukom.
Poput Kaina i Avelja, Romula i Rema, jedna međa na zemlji postaje granica između života i smrti, razdor među dojučerašnjom braćom. Osokoljena savezničkom pobedom nad Turcima i sa punom podrškom novog saveznika koju je stekla u Austrougarskoj, Bugarska oseća da ima momenat, da je vojno superiornija i bolje naoružana u odnosu na srpsku i grčku vojsku, te je rešena da uzme stvari u svoje ruke i pokaže silu svojim dojučerasnjim saveznicima.
Srpski narod je uvek imao neprijatelje, ali je i bio okružen neprijateljima. Prvi balkanski rat iako se završio potpunom dominacijom srpske vojske nije doveo do trajnog mira, niti je Srbija nagrađena za svoje zasluge. Štaviše, morala je da napravi ustupke kako bi izbegla nove ljudske žrtve. Naspram nje, pored svetskih moćnika koji su uvek vrebali, našao se i dojučerašnji bratski bugarski narod. Bez Balkanskog saveza čiji glavni nosioci jesu bili Srbi I Bugari, Turska ne bi tako lako okrenula leđa Balkanu. Londonski sporazum o miru iz maja 1913. godine nije davao povoda za slavlje. Pitanje Makedonije je ostalo nerešeno, a upravo je to predstavljalo ključ sukoba između Srbije i Bugarske.
U pozadini rata, među saveznicima su se krili problemi koji su gurani pod tepih. Međutim, svesni da je sukob neminovan i jedni i drugi su se spremali za novi rat. Na međunarodnom planu Bugarska dobija podršku Austrougarske i Srbija uviđa da je boj na pomolu. Umorni, oslabljeni ali i dalje motivisani, srpska vojska kuje planove za odbranu. Veštim rukovođenjem svojih komandanata i vojskovođa (Radomir Putnik, Stepa Stepanović, Živojin Mišić, Petar Bojović, Živko Pavlović, Božidar Janković, Ćira Daskalović) naša vojska se strateški pozicionira na položaje budućih bugarskih udara.
I pored svih napora srpske diplomatije da pronađe zajednički jezik sa susednom Bugarskom, do toga nije došlo. Pero su zamenili puška I mač.
Rano jutro oko 2 sata posle ponoći, 30. juna 1913. godine, bez zvanične objave rata, Bugarska napada Srbiju i zvanično otpočinje Drugi balkanski rat. Faktor iznenađenja imao je ključnu ulogu u njihovoj vojnoj taktici. Fokusirali su svoj napad u jednom pravcu očekujuci nespremnost srpske vojske. Cilj je bio da iznenade Srpsku predstražu. Međutim, Srbi daleko spremniji i na oprezu ipak oglašavaju uzbunu. Udar bugarske horde je bio silovit, ali je bedem srpske vojne odbrane uspešno odbijao sve napade. Napredovanje je zaustavljeno, a tajnovitost napada otkrivena. Zavladali su panika i strah u neprijateljskim redovima. Bugarska je za svojim vratom sada imala pored Srba i Grčku i Rumuniju i Crnu Goru. Iako je mislila da je glavna sila na Balkanu uz podršku Austrougarske, Drugi balkanski rat je potvrdio da su Srbi i njihovi saveznici tvrd orah i da su sebe duboko precenili.
Najznačajnija bitka u Drugom balkanskom ratu jeste bitka na Bregalnici, koja se od 30. juna do 9. jula 1913. godine vodila između srpskih i bugarskih snaga za odbranu Stare (Južne) Srbije u rejonu reke Bregalnice i Maleševske planine oko 215 km jugoistočno od Skoplja. Obe strane su pretrpele enormne gubitke, a kako i ne bi kad je ishod te bitke značio obezbeđivanje moguće pobede u celom ratu. Najveća imena srpske vojske stala su na čelo srpskog ponosa i preuzeli juriš. U istoriji vojnog ratovanja, zlatnim slovima je urezano ime svakog junaka koji je svoj život položio za pobedu srpske vojske u Drugom balkanskom ratu. Srpska jedinica koja je bila strah i trepet za neprijatelja, a ujedno i uzor ostatku srpske vojske je drugi pesadijski puk Moravske divizije “Knjaz Mihajlo” formiran 7. oktobra 1912. u Prokuplju. Ta elitna jedinica dobila je čuveni naziv “Gvozdeni puk” upravo u Bregalničkoj bici kada su potukli bugarsku vojsku do nogu i odneli veličanstvenu pobedu.
Umesto pobedničke povorke koja je trebala da protutnji preko srpske zemlje, Bugarska vojska sada se našla okružena od strane tri vojne sile koje su udruženo krenule u pohod na Sofiju. Vojni poklič i puške zamenjeni su belim zastavicama i molbom rukovodstva iz Sofije da ih velike sile poput Austrougarske I Nemačke izvuku iz nevolje.
Srbija, Grčka I Rumunija su primorane da zaustave svoje vojne operacije na zahtev svetskih moćnika sto dovodi do primirja sa Bugarskom. U zadnji čas, Bugari su se spasili, jer im je pretilo totalno uništenje.
Drugi balkanski rat okončan je potpisivanjem mira u Bukureštu 10. avgusta 1913. godine, prema kome je Srbija dobila Vardarsku Makedoniju, Grča – Egejsku Makedoniju, Rumunija – Južnu Dobrudžu.
Iako zemlja gubitnica, Bugarska dobija deo kolača u Bukureštu, tačnije ostavljena joj je Pirinska Makedonija.
Pobeda u balkanskim ratovima imala je cenu, koju je srpski narod svojom žrtvom platio. Pokazali smo se svojim viteštvom, junačkim držanjem da podjednako stojimo rame uz rame sa velikim silama. Srbija se dokazala kao dostojan i opasan protivnik, a to nam nije oprošteno.
…i kako to biva srpski vojnik čizmu nije skinuo, a već se našao na pragu novog rata, ovog puta obima svetskih srazmera.
Pobeda – info
