Dana 4. avgusta 1995. godine, na pravoslavni praznik Blage Marije u ranu zoru, oko 5 ujutru, oružane snage Hrvatske napale su Republiku Srpsku Krajinu. Napad hrvatskih snaga počeo je snažnom artiljerijskom i raketnom paljbom po položajima Srpske vojske Krajine i svim oblastima koje su činile teritoriju Republike Srpske Krajine (Lika, Banija, Kordun i Dalmacija). Operacija je zvanično trajala 4 dana, a završila se 8. avgusta 1995. godine padom RSK i uspostavljanjem kontrole Hrvatske nad tom teritorijom.
Trideset godina je prošlo od avgusta 1995. godine, od dana kada je počela akcija „Oluja“, a Srbi su krenuli u najdužu i najtežu kolonu svog života. Više od 250.000 Srba napustilo je svoje kuće, njive, crkve i grobove, bežeći ispred vojske i mržnje. Za sobom su ostavljali vekove života, ključeve u bravama i ikone na zidovima, verujući da će se vratiti. Većina se nikada nije vratila.
Dok u Hrvatskoj „Oluju“ slave kao državni praznik, za Srbe ona nije ništa drugo do simbol stradanja i nepravde. Pored proteranih, stotine ljudi su ubijene na svom pragu ili na putu spasavanja. Sela su gorela, a u tišini koja je usledila nestali su čitavi srpski krajevi.
Trideset godina kasnije, rat je davno prestao, ali sećanja nisu. U svakoj koloni izbeglica ostala su deca koja su bez detinjstva odrastala u tuđim gradovima, roditelji koji su život počeli ispočetka, i starci koji su do kraja života gledali u prazninu. Nekima se grobovi predaka danas nalaze iza tuđe granične linije.
Pravde, za sve ove godine, nije bilo. Za zločine koji su se dogodili tokom i posle „Oluje“ skoro niko nije odgovarao. Nema izvinjenja, nema kajanja samo paradama prekriveno slavlje. Ali ono što se ne može ugušiti jeste sećanje.
Naš je dug da pamtimo. Ne zato da bismo mrzeli, već da bismo znali. Da bismo čuli glasove koji su u avgustu 1995. zanemeli u prašini Like i Korduna, Dalmacije i Banije. Da bismo razumeli šta znači ostati bez doma, i da bismo toj tišini vratili dostojanstvo.
Trideset godina kasnije, jedino što možemo da kažemo je ne zaboravljamo. I da ponovimo sebi i drugima: „Oluja“ nije bila pobeda, već pogrom.
Pobeda – info
