Biljni svet krije mnoge tajne isprepletane mitovima i legendama, a vezane za razvoj ljudske civilizacije. Drvo o kojem ćemo danas pričati, nosi tajnu dugovečnosti, i smatra se svetim. Ovaj četinar, oduvek je bio na ceni, te samim tim, postoji mnogo pitanja i odgovora. Uglavnom se baziraju na legendama. Smatra se da ima isceliteljsku moć, da se lako regeneriše i da je praktično neuništivo. U pitanju je biljna vrsta iz porodice Taxaceae, nama poznata pod nazivom Tisa. Veoma je otporno drvo, žilavo, i karakteriše ga snažna tvrdoća. Tek nakon više od 100 godina može da potamni milimetarski malo i po svojim karakteristikama može menjati ebanovinu, a takav mehanizam odbrane nema nijedno drvo sem nje. Ima izuzetnu otpornost na truljenje. Imajući u vidu njenu otpornost, često je sastavni deo gradskih parkova, crkvi, okućnica i sl. Njen latinski naziv je, Taxus baccata (Evropska tisa). Drugi nazivi po kojima je Evropska tisa još prepoznatljiva jesu čemika plodna, jeličica, tisovina, žvetuljina, tisenj.
U Engleskoj postoji drvo tise koje je staro više od 4000 godina. Ovo drvo ima tradicionalnu vrednost, jer se mnogi bračni parovi venčavaju upravo zbog simbolike dugovečnosti ispod njega, kako bi im brak bio dug i srećan. Jedna od specifičnosti jeste što je cela biljka otrovna osim bobica. U njima se nalaze semena koja su takođe otrovna. Iz ovog razloga, tisu ne napadaju biljne vaši, crvi i gusenice koji su snažni neprijatelji skoro celog biljnog sveta. Na teritoriji severozapadne Hrvatske, u planinskoj regiji Gorski kotar, 1999. godine, otkriveno je drvo tise staro preko 2000 godina.
Po narodnom verovanju, tisa štiti od zlih duhova. U krajevima gde je rasla, ljudi su njeno drvo ušivali u odeću ili nosili okačeno o vrat u obliku krstića. Pravile su se kašike, štapovi i razni ukrasni predmeti. Istoričari su nakon detaljnog istraživanja porekla ovog drveta došli do zaključka da se njegova isceliteljska moć pripisuje njegovoj dugovečnosti. Veruje se da ovo drvo čuva kuću i ognjište od bolesti, demona i veštica. Takođe, postoji verovanje da je držanje tise u kući, posebno kada je u pitanju grana sa bobicama, izuzetno lekovito. Ovo drvo u simboličnom smislu porede i sa maslinovim granama.
Nekada se Evropska tisa upravo iz religijskih razloga, sadila u blizini hrišćanskih crkava, dvoraca i manastira. Verovalo se da donosi zdravlje bolesnima i da omogućava dug život kako ljudima tako i životinjama. Najčešće su je koristili kao amajliju. Kroz istoriju, tisa je korištena i kao sastavni deo mnogih rituala.
Taxus baccata se grubo definiše kao nisko drvo, mada nailazimo na vrste koje mogu narasti i više od 15 metara, a obim samog debla može dostići veličinu 1 metra. Najviše zastupljen oblik je srednje visoko drvo žbunaste forme. Raste u pojasevima bukovih, borovih i jelovih šuma. Svi delovi tise su izrazito otrovni. Jestiva je opna ploda, ali zbog veoma komplikovanog i teškog odvajanja od semena, i ona se izbegava, jer je seme najotrovnije. U tu kategoriju spadaju i iglice. Iako je toliko otrovna, zbog svog prelepog izgleda, čest je stanovnik javnih parkova. Na Balkanu je vrsta zaštićena zakonom.
Ovaj zimzeleni četinar rasprostranjen je širom zapadne, srednje i južne Evrope, obuhvata jugozapadni deo Azije sve do severnog Irana. Nastanjena je i na teritoriji severozapadne Afrike. Kod nas na Balkanu, sreće se na planinama; Zlatiboru, Kopaoniku i u Đerdapskoj klisuri. Tisa je veoma prilagodljiva biljka. Može da raste u raznim uslovima, u senci ali i na veoma otvorenim, sunčanim površinama. Takođe, odgovaraju joj bogata i duboka, ali i plitka i siromašna zemljišta. Evropska tisa je dvodoma, i u razmnožavanju koristi jednopolne šišarke. Muške i ženske biljke se razlikuju veoma lako jer ženska tisa ima crvene bobice na sebi tokom cele zime, mada kod nekih vrsta, one mogu biti i žute boje. Iglice su joj tamno zelene, a mogu varirati i do svetlijih nijansi te boje, pa čak i do žutih, što takođe zavisi od vrste.
Ima razgranato stablo sa dugim granama i crvenkastosmeđom korom. Ono je nepravilnog oblika sa širokom piramidalnom krunom. Listovi tj. četine, raspoređeni su po granama češljasto, pri osnovi su suženi, a na vrhu naglo ušiljeni dužine do 3 cm. Spljošenog su oblika, spiralno raspoređeni i raščešljani u dva reda. Zelene su boje s tom razlikom što im je naličje nešto svetlije nijanse. Imajući u vidu da je u pitanju golosemenica, nema ni cvetove ni plod. Seme je tamnosmeđe boje, sjajno i okruženo jarko crvenim mesnatim arilusom. Raznose ih ptice. Drvo tise se teško cepa, međutim površina se dobro obrađuje i zato se najčešće koristi u umetničkom stolarstvu i za rezbarske radove, stubove, za izradu pribora za jelo i sl. Nekada se koristilo u brodogradnji, ali i za izradu slavina na buradima. Upravo zbog široke upotrebe, ali i verovanja u njenu isceliteljsku moć, postojala je mogućnost potpunog istrebljenja, što je na sreću sprečeno Zakonom o zaštićenim vrstama.
Sposobna je da raste ispod krošnje bukve kao i drugih širokolisnih stabala. U Švajcarskoj koja spada u najbogatija područja tisom u srednjoj Evropi, na padinama u Juri i podnožju Alpa, formirane su čitave teritorije prekrivene tisovo-bukovim šumama. Nadmorska visina ovih šuma je do 1400 metara. Ispod zimzelene tise, ništa drugo neće rasti. Nasuprot tome, u Engleskoj, drvo se najbolje razvija na strmim padinama od krede. U većem delu Evrope, bolje preživljava u mešovitim šumama i to na krečnjačkim podlogama. Često je nastanjena na stenovitim liticama i padinama. Za razliku od krečnjačkih, na kiselim zemljištima, tisa se slabije javlja, i obično ukoliko je ima, ne razvija se dalje od stadijuma mladica.
Raste veoma sporo posebno u prvih 5 godina. Postoji veliki broj vrsta ovih četinara, ali mi vam izdvajamo one koje su najinteresantnije za sadnju u vrtovima: Taxus Baccata Lakatoš je četinar koji dostiže visinu do 6 metara i širinu do 1,2 metra. Može se saditi u bukvalnom smislu kao soliter na travnjaku. Sledeća vrsta, Zlatna tisa, izuzetno je sporog rasta. Prve decenije može da naraste jedva 2 metra , a u širinu do 40 cm. Za razvoj joj odgovaraju sunčana i polusenovita mesta. Njen latinski naziv je Taxus Baccata Fastigiata Aurea. Možda i najpoznatija vrsta koju srećemo po vrtovima, baštama i raznim reprezentativnim ulazima je Taxus Baccata Fastigiata Robusta. Zelene je boje, i dostiže visinu do 2,5 metara sa obimom od oko 50 cm.
Kao što smo već napomenuli, svi delovi Evropske tise osim mesnatog dela, arilusa, veoma su otrovni. Sadrže alkaloid taksin i glikozid taksikatin koji su kardiotoksični. Svi delovi biljke, osim mesnatog dela, deluju kao antispazmolitici, kardiotonici, ekpektoransi i laksativi. Problemi koji nastaju korišćenjem otrovnih delova su gastrointestinalni problemi, oštećenje bubrega i jetre, kao i poremećaj rada srca i cirkulacije. Dolazi do paralize disanja, a zatim nastupa smrt.
Međutim, sadrži taksol koji je značajan u izlečenju bolesti raka, posebno kod raka jajnika i raka dojke. Aplikuje se putem injekcije u venu. Unutrašnjom primenom listova tise, uspešno se mogu lečiti štucavica, epilepsija, reuma, astma i bronhitis. S obzirom na otrovnost biljke, ne bi je trebalo koristiti u kućnoj upotrebi. Istraživanja kada govorimo o lekovitosti, još uvek su u toku.
Nekoliko vrsta tise koja raste širom Evrope, zaštićeno je Direktivom o staništima unutar Nature 2000. Stavljena je i u Crvenu knjigu 6 ugroženih vrsta u Češkoj, Slovačkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Rusiji, Iranu i Hrvatskoj. Zaštićena je i u Nemačkoj, Austriji, Poljskoj, Italiji i dr. U Švajcarskoj i Engleskoj, ne smatra se ugroženom vrstom, iako bi njihove drevne šume tise trebalo zaštiti kao jedinstvena staništa od posebnog interesa. U Hrvatskoj je tisa strogo zaštićena Zakonom o zaštiti prirode i to statusom kao osetljiva vrsta -VU. Sve veća važnost, pridaje se zaštiti pojedinačnih starih primeraka od nekoliko hiljada godina, koji se proglašavaju spomenikom prirode.
pobeda info
