„Gde raste šipak, nisu potrebni lekari…“ Narodna poslovica
Jedna od najlekovitijih biljki, potiče iz porodice ruža, Rosaceae. Poznata je pod nazivima šipurak, divlja ruža, pasja ruža, plotna ružica, pasja drača, šipak, a njeni sinonimi su morganj, nar, granada i kalinka. Ime roda, Rosa, dodelili su još stari Rimljani, dok ime potiče od latinskog naziva caninus, što znači pasji. Veoma je rasprostranjena u prirodi, raste gotovo svuda u zoni gde ima šiblja, na međama, livadama, pored puteva, na proplancima. Podnosi veće nadmorske visine, i nije komplikovana po pitanju kvaliteta zemljišta. Uglavnom je možemo naći na teritoriji Evrope, Azije, čak i u severnoj Africi, ali je nalazimo i u Rusiji, na Kavkazu, Sibiru, Kini i Japanu. Najveći svetski proizvođači šipka su Indija i Kina, a potom Turska, Iran, SAD, Avganistan, Pakistan, Sirija i Španija, koja je trenutno i najveći proizvođač u Evropi. Veoma je dugovečna vrsta, i može živeti i donositi plodove čak i 200 godina.
Iako vodi poreklo iz blisko-istočnog gen centra (Mala Azija, Kavkaz, Iran, Gornji Turkmenistan), područje Crne Gore i Albanije prepoznato je kao širi gen-centar, zahvaljujući bogatoj populaciji divljeg šipka. Najviše joj odgovaraju sunčana mesta, a otporna je i na surove vremenske uslove. Kod nas, na Balkanu, zastupljena je u svim državama. Šipak je polimorfna vrsta, te postoji ogroman broj podvrsta, kao i hibrida ukrštanih sa drugim ružama. Do sad, prepoznato je oko 60 vrsta divlje ruže. Jedan od naših najpoznatijih lekara, botaničara, profesor i akademik, Josif Pančić, podvrstu Rosa Canina L. 1753 subsp. Vulgaris, opisao je kao beogradsku ružu 1865. godine, Rosa belgradensis Panc.
Istorijski zapisi potvrđuju prisustvo šipka u lečenju raznih bolesti još iz najranijih dana ljudske civilizacije. Takođe, mnogi mitovi i legende ispričani su u čast ove biljke. Legenda kaže da je čak i Eva prilikom proterivanja iz Raja, krišom donela u naš svet, cvet šipka. Stablo divlje ruže korišteno je u mnogim magijskim ritualima. Smatralo se da, ukoliko se deo stabla tajno postavi u postelju voljene osobe, ona će sanjati svoju voljenu polovinu i tako imati miran san. Stavljan je čak i u kolevke novorođenčadi jer se verovalo da će beba mirnije zaspati. Neizostavni je deo mnogih amajlija za sreću. Pasja ruža, šipak je dobio naziv još u Antičkom dobu, jer kora koja je skupljana sa ove biljke, korištena je, u to vreme, kao lek za besnilo, bolest koju su tada najčešće prenosili psi.
Kroz istoriju, šipak je predstavljao simbol plodnosti, snage, ljubavi, požude i večnog života. Starogrčka legenda govori o opojnom dejstvu šipka koji je tako snažno delovao na boginju plodnosti, da je potpuno zanemarila druge useve i tada je nastupila glad. U Kini, postoji posebna grana umetnosti ukrašavanja porcelana motivima šipka, a kod arapskih naroda, plod ove biljke spašavao je od žeđi. U Francuskoj, tokom ratova u XVII veku, šipak je bio inspiracija za pravljenje granata – kugli. U Turskoj, šipak je i u današnje vreme važan deo svadbene ceremonije kada mlada baca i gazi šipak, a broj zrna koje ispadnu tom prilikom, govori koliko će mladenci imati dece. Španija je odala počast ovoj biljci i večno je ugradila u svoju istoriju tako što je ona sastavni deo grba grada Granade. Kod nas, konkretno u Crnoj Gori, tokom proslave krsne slave, domaćica daruje onom koji sedi na čelu stola bocu crvenog vina i plod šipka.
Šipak je bogata riznica vitamina A, B, E, i P, a najviše ima askorbinske kiseline tj. C vitamina. Naše telo ne sintetiše ovu kiselinu, te je neophodno da se unosi iz spoljnih izvora i u terapeutske, ali i u preventivne svrhe. Plod šipka ima veoma specifičan miris i više kiselkast nego sladak ukus, te se najčešće koristi za pravljenje džema, pekmeza i čaja.
Takođe, može se praviti i lekovito vino koje je odličan vitaminski napitak. U narodnoj medicini, prepoznata je kao biljka koja se uglavnom koristi za izbacivanje viška vode iz organizma i za pražnjenje creva. Pozitivne rezultate dala je i njena upotreba u rešavanju problema sa gastritisom i dijarejom. Koristi se i kao preventiva kod stanja avitaminoze. Povoljno utiče na rad bubrega i srca, i ono što ovu biljku izdvaja od većine, može se konzumirati u većim količinama bez posledica. U narodnoj medicini koriste se svi delovi: koren, listovi, cvetovi i plodovi, ali najlekovitiji deo, i najkorišteniji, definitivno je plod, Rosae fructus. Biljka je uključena i u Farmakopeju Ruske Federacije.
Konzumiranje plodova se preporučuje kod hronične upale mokraćnih puteva. U Nemačkoj, najpoznatija časna sestra koja se smatra i osnivačem naučne prirodne istorije u ovoj državi, Hildegarda Bingenska, proučavala je lekovitost šipka i stavila biljku na visoku poziciju kada su u pitanju lečenje i jačanje pluća, kao i snižavanje povišene telesne temperature. Čest je sastojak biljnih mešavina koje se koriste kao podrška u regulisanju telesne težine.
Šipak se koristi kod nas najčešće u obliku čaja, posebno na prelazu godišnjih doba kod poboljšanja stanja kao što je prolećni umor, malaksalost i za jačanje imuniteta. Preporučuje se čak i dojiljama, jer obiluje vitaminom C koji se izlučuje putem mleka, i neophodan je za razvoj odojčeta.
Istraživanja lekovitosti šipka su još uvek veoma aktivna, i svakodnevno se dolazi do novih saznanja. Antioksidativni i antibakterijski efekat etarskog ulja potvrđen je odavno, a istraživanja su dodatno pokazala da alkoholni ekstrakt biljke smanjuje apsorpciju šećera i pozitivno deluje na njegovo snižavanje u krvi nakon obroka. Takođe, istraživanja su rezultirala i saznanjem o anti-inflamatornim svojstvima koji su se pokazali povoljnim u smanjenju problema kod osoba obolelih od artroze, jer štiti i stimuliše oporavak hrskavice, vraća pokretljivost zglobova i generalno ublažava bolove. Ulje koje je moguće izolovati iz semenki, može da pomogne u lečenju raznih ekcema, hidrira delove suve kože, a istovremeno ubrzava saniranje ožiljaka i povreda.
Antioksidanti koji štite ćelije od dejstva slobodnih radikala, sprečavaju uništavanje strukturnih ćelijskih elemenata. Redovnim uzimanjem antioksidanata, sprečava se nastanak srčanih oboljenja, raka i dijabetesa tipa 2. Antioksidativna svojstva ove biljke, opravdani su visokim nivoom A i E vitamina, polifenola i korotenoida. Upravo zbog ovih činjenica, preparati od šipka primenjuju se radi stimulacije sinteze limfocita koji su odgovorni za suzbijanje infektivnih agenasa.
Kod stanja kao što je dijabetes melitusa tipa 2, šipak ima značajan hipolipidemijski i hipoglikemijski efekat. Konzumiranjem, dolazi do inhibiranja faktora koje izazivaju ovo stanje. Smanjuje broj masnih ćelija u jetri, nivo glukoze i insulina. Sprečava naglo povećanje nivoa glukoze u krvi, i stabilizuje šećer bez naglih padova. Medicinska istraživanja i njihove kliničke studije, dokazala su da semenke i plodovi šipurka poboljšavaju stanja kod pacijenata obolelih od osteoporoze, reumatoidnog artritisa, reumatizma, išijasa i gihta.
Osnovna razlika između divljeg i pitomog šipka, ogleda se u većoj razgranatosti korenovog sistema i žbunastoj formi divljeg šipka, dok se pitomi šipak odlikuje krupnijim plodovima koji su nešto slađeg ukusa. Plodovi divljeg šipka ostaju na granama i tokom zime, dok se plodovi kultivisanog šipka, nakon zrenja više ne zadržavaju na stablu.
U odnosu na vreme sazrevanja, ukusa plodova, sadržaja limunske kiseline itd, sorte šipka se mogu klasifikovati. Prva klasifikacija potiče još iz XIII veka, kada je arapski agronom, Ibn-al-Awan, klasifikovao sve kultivare na: crvene, crne i slatke.
pobeda info
