Danas se obeležava i otima od zaborava sećanje na jedan od najvećih zločina na Balkanu.Do Drugog svetskog rata Prebilovci su imali preko 1000 stanovnika, rat je preživelo samo 172 stanovnika.
Masakr u Prebilovcima su izvršile ustaše između 6. i 11. avgusta 1941. pod komandom Ivana Jovanovića zvanog Crni, nad 826 od ukupno 994 Srba sela Prebilovci, uglavnom žena, dece i staraca. Većina je živa bačena u jamu Golubinku, dok su ostali bili ubijeni na licu mesta. Pedeset i četiri srpska domaćinstva Prebilovaca su tim pokoljem bila zauvek ugašena.
Rano ujutru 4. avgusta 1941. godine hiljadu do hiljadu petsto ustaša napalo je selo iz tri pravca. U selu su bile uglavnom žene, deca i starci dok odrasli muškarci, u strahu od ustaša, nisu spavali kod svojih kuća. Ustaše su po ulasku u selo otpočele sa pretresanjem kuća, prikupljanjem stanovništva, silovanjem žena i devojaka i pljačkom stvari. Stanovnici centra sela su bili dovezeni kod zgrade osnovne škole. Ustaške orgije sadizma i bestijalnosti nad nezaštićenim ženama i devojkama, a naročito nad devojčicama od 12 do 15 godina, su trajale nekoliko časova. Jedina osoba koja se spasila i živa izašla iz škole u Prebilovcima bila je Mara Bulut.
Sutradan, 5. avgusta oterani su na železničku stanicu u Čapljinu odakle su uveče istog dana transportovani u specijalnoj kompoziciji vagona do sela Šurmanci. Žene, decu i starce zatvorene u ovim vagonima čuvalo je oko 300 ustaša pod komandom Andrije Buljana do jutra 6. avgusta.
U ranim jutarnjim časovima 6. avgusta, pohvatano i preživelo stanovništvo Prebilovaca je isterano iz vagona, svrstano u kolonu i poterano uz brdo prema selu Šurmancima. Kolona je bila podvrgnuta detaljnom pretresu i opljačkana a zatim doterana do jame „Golubinke”. Pokolj, tj. bacanje preživelih u ovu jamu, je trajao punih šest časova (od 7.30 do 13.30 časova). Prema podacima koji su utvrđeni na sudskom procesu u Mostaru, za to vreme je u jamu „Golubinku” bačeno 470 lica: 237 dece i 233 žene. Kasnije je utvrđeno da je toga dana u jamu „Golubinku” bačeno više od 500 lica.
Kada su Italijani okupirali Hercegovinu, ustaše su bežale iz Prebilovaca jer su Italijani bili počeli da hapse ustaške koljače i pružaju zaštitu Srbima, prvenstveno u gradovima.
Razmere ustaške bestijalnosti su navele italijanskog generala Alesandra Luzana da pošalje detaljan izveštaj o ovom zločinu Musoliniju. U ovom pismu Luzano ističe da je učiteljica Stana Arnautović silovana pred njenim đacima i da su čak i devojčice od osam godima bile silovane. Luzano se zgražava nad činjenicom da je u ovom sramnom činu silovanja učestvovao i jedan sveštenik rimokatoličke crkve.
„Dragi Duče,
Moja bezgranična odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, u nečemu, odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan događaj kojem sam, unazad tri sedmice, lično prisustvovao. Obilazeći sreska mesta Stolac, Čapljinu i Ljubinje (između 60 i 130 km severno od Dubrovnika) – saznam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše, prethodnog dana, počinile neki zločin u jednom selu (Prebilovci), i da će, kada se to pročuje, okolni Srbi ponovo da se uznemire. Nedostaju mi reči da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj učionici zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zločin je neumesna i naivna reč. To je prevazilazilo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poređali ih po đačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primetio sam načetu vreću soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove! I taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se začulo dečje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog đaka, još je bio u životu, disao je sa napola presečenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji. Zločinci su najpre, na smenu, silovali učiteljicu Srpkinju (ime joj je Stana Arnautović) i onda je pred decom ubili. Silovali su i devojčice od osam godina. Za sve to vreme pevao je silom dovedeni orkestar cigana i udarao u tambure! Na večnu sramotu naše, rimske crkve i jedan Božiji čovek, jedan župnik, u svemu tome je učestvovao! Dečak koga smo spasili brzo se oporavio. I čim je rana zarasla, našom nepažnjom pobegao je iz bolnice i otišao u svoje selo, da traži rodbinu. Poslali smo patrolu za njim, ali uzalud; našli su ga na pragu kuće zaklanog! Od hiljadu i nešto duša u selu više nema nikoga! Istoga dana, to smo otkrili kasnije, kad je izvršen zločin u školi, ustaše su pohvatale još 800 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski način na putu do jame pobili. Spasilo se samo oko 300 muškaraca. Jedino je njima uspelo da probiju ustaški obruč oko sela i da pobegnu u planinu! Tih 300 preživelih jače je od najelitnije Pavelićeve divizije. Sve što su imali da izgube oni su izgubili! Decu, žene, majke, sestre, kuće, imovinu. Čak su i straha od smrti oslobođeni. Smisao njihovog života je jedino u osveti, u strašnoj osveti njih je, u neku ruku i stid što su preživeli! A takvih sela, kao što su Prebilovci, puna je Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija.
Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su u tim krajevima zagađeni i mnogi vodeni izvori. Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je bačeno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, lično sam se u to uverio! Na savest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne sprečimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!“
Možda se stradanje „zatrpalo“ 1945.godine, ali ono je tu, uvek je mržnja tu iza ćoška. Od septembra 1990. godine je speleološka organizacija „Zelena brda” vadila iz kraških jama na području donje Neretve posmrtne ostatke Srba stradalih, napravljena je Spomen-kosturnica u Prebilovcima u koju su bile položene kosti Srba iz Prebilovaca i okolnih sela, pobijenih i bačenih u jame tokom Drugog svetskog rata.
1992. godine minirana je i sravnjena sa zemljom prva Spomen kosturnica.
Srpska pravoslavna crkva, kanonizovala je svete Prebilovačke i druge donjohercegovačke novomučenike.
Na tom mestu ponovo je podignut Hram gde se svakog 08. avgusta obeležava sećanje na stradanje. Hram Vaskrsenja Hristovog u Prebilovcima sagrađen je i osveštan 2015. godine
Smemo li zaboraviti?
Pobeda-info
