Prvog dana novembra probudilo nas je sunčano jutro i kao da sluti proleće, kao da dan obećava toplinu. Ali, ovaj 1. novembar 2025. godine, težak je u srcima svakog građanina Srbije. Ovaj dan nosi suzu, nosi bol koja nikad neće izbledeti.
Prošlo je godinu dana od jedne od najtežih tragedija koja je pogodila naš narod. Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu odnela je 16 života – šesnaest sudbina je prekinuto u trenu, šesnaest porodica je izgubilo najdraže, šesnaest imena, šesnaest svetlosti koja više ne gore na ovom svetu. Tog 1. novembra 2024, u trenutku je sve stalo – i vreme i reči. Ostala je bol koju ne meri vreme.
Danas, na godišnjicu tragedije, Srbija tuguje. Proglašen je Dan žalosti, a u hramovima širom zemlje služen je parastos za stradale.
Patrijarh SPC Porfirije služio je parastos u Hramu Svetog Save na Vračaru, odakle je pozvao na mir, slogu i molitvu. U hramu i oko hrama okupio se veliki broj građana.
Parastosu su prisustvovali: predsednik države Aleksandar Vučić sa sinom Danilom, predsednik Vlade Srbije Đuro Macut, predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić, predsednik SNS Miloš Vučević, ministri u Vladi Srbije, ali i predsednik Narodne skupštine Republike Srpske, Nenad Stevandić.
Parastos za stradale u tragediji na Železničkoj stanici služen je i u gradu gde je bol počela, gde je tišina progovorila molitvom. U Sabornom hramu u Novom Sadu sabrali su se, uz narod i predstavnici grada i države: gradonačelnik Novog Sada Žarko Mićin, predsednica Pokrajinske vlade Maja Gojković, ministar za evropske integracije u Vladi Srbije Nemanja Starović kao i pokrajinski sekretari. Tiho i dostojanstveno odali su počast za stradale, pokazujući da bol jednog grada oseća cela Srbija. Parastos je služio mitropolit bački Irinej i episkop mohački Damaskin.
Država Srbija pamti i ne zaboravlja stradale, niti dopušta da se njihova imena pretvore u brojke. Svako ime ostaje urezano u sećanje naroda – kao rana, kao trajni podsetnik na bol.
Sara, Valentina, Đorđe, Milica, Nemanja, Anđela, Miloš, Stefan, Sanja, Goranka, Vukašin, Mileva, Đuro, Vasko, Anja i Vukašin
Kada se ta imena izgovore, kao da se na trenutak zaustavi vreme, a tišina progovori – kao molitva, kao zavet da će država Srbija čuvati uspomenu na svoje izgubljene. Oni su postali deo našeg sećanja.
Srbija pamti. Srbija moli. Srbija ne zaboralja.
Regionalna medijska mreža
