Mnoge znamenite žene Novog Sada nisu svojim rođenjem dobile status Novosađanke, ali su svojim radom i ugledom svakako zaslužile da se nađu među zaslužnim građankama Novog Sada. Iako su neke od njih provele ceo život u ovom gradu, mnoge počivaju u drugim gradovima, daleko od mesta gde su ostvarile san. Ovu kolumnu posvećujemo upravo svima njima, jer su za nas podjednako važne žene koje su rođene u Novom Sadu kao i one koje su u njega došle i sa sobom donele sve svoje vrednosti koje su nastavile da razvijaju u ovom gradu. Danas pišemo priču o Ljubici Obrenović.
Rođena u Srezojevcima, u porodici Vukomanović. U Novi Sad je došla u martu 1843. godine. Za vreme svog boravka, živela je u kući koja se nalazila u staroj Jevrejskoj ulici, u dvorištu nekadašnje Adamovićeve palate. Za Miloša Obrenovića, potonjeg vođu Drugog srpskog ustanka, a zatim i kneza Srbije, udala se tokom Prvog srpskog ustanka protiv osmanskih Turaka. Kum na venčanju je bio Karađorđe, vožd Srba. Rodila je osmoro dece od kojih ju je troje nadživelo. Posle sloma Prvog srpskog ustanka, Ljubica Obrenović je sa decom ostala u Srbiji. Skrivajući se od odmazde, naredila je slugi da ih sve pobije u slučaju da ih Turci nađu. Njena lična hrabrost se nije očitavala samo u činjenicama da je umela da barata oružjem, da je bila snažan oslonac svojoj deci, porodici Vukomanović i, kada je mogla, Karađorđevoj udovici, već i u tome što je jedina umela da ohrabri muža – vođu Drugog srpskog ustanka u trenucima malodušnosti.
Osim brige o deci i porodici, knez Miloš je Ljubici Obrenović poveravao i neke upravne i diplomatske poslove. Bila je zadužena za porez kada knez nije bio prisutan, upravljala kneževim dobrima u Požarevcu, a 1934. godine je, tokom diplomatske misije u Vidinu, uspela da ishoduje oslobođenje Andrije Genčića iz turskog zatvora. Postoje podaci da je bila uključena u politička previranja u Kneževini Srbiji pridruživši se ustavobraniteljima koji su želeli da ograniče vlast kneza Miloša i koji su uspeli da ga proteraju iz zemlje.
Zna se da je Ljubica Obrenović bila upoznata sa Miletinom bunom (1835), pobunom u Požarevačkom okrugu (1840), ustankom u Niškom sandžaku (1841). Jedno vreme je podržavala muža u nastojanju da ponovo dođe na vlast, olakšavajući tako nastojanja protivnika dinastije Obrenovića da i kneza Mihaila proteraju iz Srbije 1842. Sa njim je u dobrovoljno izgnanstvo otišla i Ljubica Obrenović. Prešavši u Habzburšku monarhiju, prvo se nastanila u Zemunu, gde je prikupljala, stvarala i upravljala fondovima za političko delovanje u korist Obrenovića.
Vlasti Habzburške monarhije su joj odredile Novi Sad kao mesto stanovanja da bi sprečile njeno uplitanje u politički život kneževine Srbije. Jedna od prvih humanitarnih ženskih organizacija u Srbiji, dobila je ime po njoj. Kuća u kojoj je živela, uklonjena je 1955. godine, kada je tadašnji restoran Palić, otvorio svoju baštu. To je prostor neposredno uz Apolo centar. Ljubica Obrenović je umrla nakon samo nekoliko meseci boravka u Novom Sadu, na rukama kneza Mihaila, koji je tvrdio da mu je majka otrovana. Odustalo se od ideje da bude sahranjena u porti Saborne crkve ili na Jovanovskom groblju, pa je porodica rešila da je sahrani u manastiru Krušedol.
Prema istraživanju Vojislava Puškara, istoričara Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada, njena kuća se nalazila u Zmaj Jovinoj ulici br. 5. Predlog je da se na pozorišnom trgu postavi spomen-ploča koja će govoriti o novosadskim danima knjeginje Ljubice Obrenović.
Tekst preuzet iz knjige, Ženska imena Novog Sada
Turistička organizacija Grada Novog Sada
