Niko ne čita, kažu dobronamerni. Živimo u eri kada je i status na Fejsu predugačak, kada zamaraju klipići duži od 30 sekundi i kada se gledaju samo naslovi, tvrde. Kolumna kao forma je prevaziđena, osim kao oblik samozadovoljavanja i poruke veoma uskoj grupi.
Tako misle. A, ja znam da je drugačije. Da naš narod nije glup i površan, kako su umislili u salonskim stanovima u Beogradu – znam, jer sam sa tim narodom svaki dan i deo sam njega, ne gledam ga sa terase popločane mermerom sa gađenjem kao oni.
Čita narod. I misli. I zna. I želi da ima tribuna – da neko napiše ono što im je u glavama i srcima. I da ostane negde zapisano. Jer, da ne pišem, ne bi ostalo zabeleženo:
Da kriminilac koji je prvo upropastio, pa pokrao grad kroz mućke oko Bulevara Evrope bez blama napada najuspešnijeg gradonačelnika u istoriji grada.
Da čovek koji je pustio iz zatvora braću Mazreku koji su silovali, pa ubili 12 godišnju devojčicu, danas bez blama drži pridike iz patriotizma.
Da žena koja je angažovala narko dilera da protera novinara iz Pančeva bez blama priča o kriminalu.
Da oni koji su opljačkali celu Toplanu, pokušavali da siluju sekretaricu, bludničili i vukli „belo“ bez blama pričaju o tradiciji, kruni i monarhiji.
Da onaj koji zaključava i psihički zlostavlja ženu bez blama priča o feminizmu.
Da ona čiji je otac za stan prodao prvu demokratsku vlast u Beogradu bez blama priča o beskompromisnosti i principima.
Mene je blam koliko svi oni potcenjuju svoj narod. I zato pišem – da bi sramota ostala zabeležena na papiru. Da se ne zaboravi, ne krivotvori. Da sutra ne kažu da se to nikad nije desilo. I da ne pokušaju da nam ukradu sutra.
T. Lovreković
