Turobne godine, rat, sankcije. Robe nema na rafovima, nade ima još manje od robe. Nepravda stiska jače od jarma, a i taj stisak je nepodnošljiv. A, onda, oni, sa toliko simbolike.
Atina, ‘95 godina, pa nezaboravna pobeda protiv Grka i onda utakmica sa Litvanijom – u, eufemizam je reći neprijateljskoj atmosferi, On, Saša Danilović prkosi zakonima fizike. Zakucava preko grdosije Sabonisa – stiže zlato, nada, radost.
Sa dna, vratili smo se gde nam je i mesto, na vrh.
Par godina kasnije, pomalo prežaljenom Kinderu donosi prvu titulu prvaka Evrope. A, u finalu italijanskog šampionata, poslednji napad, gube četiri razlike, sve je jasno, svima. Svima, osim Daniloviću – lukavo, preko NBA zvezde postiže trojku uz faul, za produžetke i pobedu.
Karijeru je završio jako rano: mogao je još desetak godina biti na tronu, ali kaže ne bi mogao podneti da neki klinac zakuca preko njega jednom. Da je ostao, bio bi na vrhu dokle hoće.
Kakve sad ima veze legendarni košarkaš sa Vučićem, osim što obojica, doduše drugi rekreativno vole da pikaju loptu? Svakakve.
I Vučić je posle godina beznađa i dna, prkoseći zakonima ekonomije zakucao preko žutog i međunarodnog Arvidasa i doneo nam zlato u vidu autoputeva, radnih mesta, mira, stabilnosti i progresa.
I Vučić je poput Danilovića, u izgubljenom meču za Kosovo, srpski svet i međunarodni ugled, kada je sve bilo izgubljeno, preko prepreka NBA kalibra u poslednjem napadu dao trojku uz faul za pobedu.
I Vučić je planirao sam otići, iako može još desetak godina lagano. Radi svog dostojanstva.
Ali, predsedniče – nije vreme.
Lepo je što bi da ostaviš tim na vrhu tabele i uz lep bodovni plus, ali ova se bitka i ove bitke ne dobijaju bez kapitena. Bez političkog Danilovića. I znam da ti je pun znaš već šta svega, ali znam i da nikada ne bežiš od odgovornosti i da je uvek preuzimaš i da pobeđuješ.
A, to, što neki saigrači spavaju, grupica navijača zviždi i grupica ne podržava iskreno – navikao si.
