Neka sećanja ne blede. Ne zbog toga što ih negujemo, već zato što bol koji ih prati nikada ne prođe. Jedan od takvih dana je 23. jul 1999. godine, dan kad je tišina nad Kosovom progovorila glasnije od svih reči.
U selu Staro Gracko, na samo nekoliko kilometara od Lipljana, četrnaest srpskih žetelaca, običnih ljudi, očeva, sinova, dečaka, otišlo je na njivu da obere hleb svakodnevni. Nije to bio običan dan bio je to mesec dana nakon što su na Kosovo stigle međunarodne snage, pod mandatom mira. Srbi su se nadali zaštiti, nekakvom početku novog života. Ali tog dana, njihova žetva pretvorila se u masakr.
Ubijeni su bez milosti, bez razloga, bez kazne za počinioce. Ubijeni su jer su bili Srbi.
Od tada, godinama, svet ćuti. Ćuti o tome šta se dogodilo. Ćuti o tome da niko nije odgovarao. Ćuti i danas, dok se Srbi na Kosmetu suočavaju sa strahom, progonima i životom bez pravde.
Sećanje na taj dan nije samo u vencima, ni u svečanim rečima. Sećanje je u bolu porodica koje čekaju odgovore. U narodu koji je naučio da preživljava ćutanje sveta. U svakom ko ne prihvata da nevina krv padne u zaborav.
Jer mi ne možemo da zaboravimo. Ne smemo. Ne zbog mržnje već zbog istine.
Pobeda – info
