Da li znate ko je bila Vilhelmina Mina Karadžić?
Austrijski pisac Sigfrid Kaper je kazao: „Mlađana gospođica u kojoj se, čisto da joj zavidiš, spojili talenat izobilja, retko svestrano izobraženje i fino vaspitanje, koliko je puna duha, al koliko nežna, a uz to sve po naravi smerna i ljubavi dostojna“.
Mina Karadžić, ćerka slavnog reformatora srpskog jezika, Vuka Stefanovića Karadžića, bila je mnogo više od ćerke poznatog oca. Njen život i stvaralaštvo ostavili su dubok trag u srpskoj kulturi, slikarstvu i društvu 19. veka. Mina je bila jedna od prvih srpskih slikarki. Bila je veoma nadarena za pisanje, slikanje i prevođenje. Mina je živela u 19. veku – u dobu kada je mesto žene uglavnom bilo u senci, u kući, daleko od pera, četkice i javne reči. Ali Mina nije bila obična žena tog vremena. Rođena je 12. jula 1828. godine u Beču, u porodici koja je ostavila dubok trag u srpskoj kulturi, odrasla je okružena knjigama, rukopisima i najvećim umovima srpske prosvete i romantizma. Od detinjstva je bila okružena srpskih intelektualcima, a otac Vuk ju je vaspitao kao ličnost slobodnog duha, hrabru, obrazovanu i dostojanstvenu.
(Vuk je imao trinaestoro dece, Mina je pored brata Dimitrija, jedina koja je preživela pošto su ostala deca zbog bolesti koje su vladale u to vreme, umrla kao bebe ili u ranoj mladosti)
Dok su mnoge njene vršnjakinje učile kako da budu dobre supruge i domaćice, Mina je učila da slika, čita, prevodi i vodi prepisku sa važnim ličnostima. Zahvaljujući otvorenom duhu svoga oca, dobila je priliku da se obrazuje umetnički – pohađala je časove slikanja kod istaknutih bečkih umetnika i razvila svoj dar do mere da su njeni portreti postali deo kulturne baštine. Posebno je zapamćena po portretima svog oca i njegovih savremenika.
Mina je, međutim, nosila i teret slavnog prezimena. Mina je bila mosta između Istoka i Zapada, između tradicije i modernosti. Iako je bila nežna, nosila je neobičnu snagu i bila je čuvar očeve zaostavštine. Mina je bila prilika za udaju i mnogi momci iz visokih krugova tog vremena su je poželeli za suprugu. Ostaće upamćeno da je Branko Radičević bio tajno zaljubljen u Minu i da je jednom prilikom napisao stihove koje je dosta vekova kasnije otpevao Zdravko Čolić. Reč je o pesmi „Pjevam danju, pjevam noću“.
Godine 1858. Mina je doputovala je u Beograd gde je u Sabornoj crkvi prešla u pravoslavnu veru i dobila ime Milica, da bi se ubrzo nakon toga udala za profesora na Beogradskom liceju Aleksu Vukomanovića, bratanca knjeginje Ljubice Obrenović. Aleksa je umro nakon godinu i po dana braka, ostavivši iza sebe tromesečnog sina Janka. Janko koji je u kadetskom korpusu u Rusiji vaspitavan za oficira, učestvovao je u srpsko turskom ratu, gde je zahvaljujući svojoj hrabrosti, dobio Orden za hrabrost. Umro je u Rusiji 1878. godine.
Velika Mina Karadžić bila je svedok vremena u kojem se srpski jezik menjao, kultura oblikovala, a nacionalni identitet tragao za čvrstim osloncem. U tom velikom procesu, ona je bila tiha, ali odana figura u pozadini – neko ko je vredno prepisivao Vukova pisma, brinuo o njegovoj zaostavštini i obraćao pažnju da ništa od vrednosti ne bude zaboravljeno.
Iako je ceo život provela u senci slavnog oca, Mina je izgradila svoj put – kao umetnica, intelektualka i čuvar jedne velike ideje. Njen doprinos srpskoj kulturi nije u bučnim govorima, već u onom najdubljem – u očuvanju, odanosti i ćutljivoj snazi jedne žene koja je znala šta znači pripadati velikom imenu.
Umrla je 1894. godine, ostavivši za sobom dokaz da i žena u 19. veku, ako ima hrabrosti i volje, može ostaviti trajan trag – čak i kada hoda tišim, skromnijim koracima. O državnom trošku preneta je u Beograd i sahranjena u grob svog supruga Alekse na Tašmajdanu.
Početkom XX veka njene kosti, zajedno sa kostima sina Janka, prenete su u Savinac kod Gornjeg Milanovca i sahranjene u kripti porodične crkve Vukomanovića.
Pobeda – info
