Zapisi o postojanju ove biljke datiraju iz najranijih vremena. U antičkom periodu, smatran je začinom ljubavi. Legenda priča priču o boginji ljubavi i lepote, Afroditi, koja se pojavila iz dubine mora i popela na ostrvo Kipar. Na ostrvu je rastao majoran, te je biljka na taj način povezana sa ljubavlju jer se verovalo da sadrži ljubavne čini zbog čega su je mlade na venčanju nosile u kruni, kako bi na taj način imale blagoslov za brojno potomstvo. U doba Egipćana i Rimljana, verovalo se da majoran može da poveća seksualnu želju, te se veoma često stavljao u vino. Kod Egipćana, biljka je bila posvećena bogu sunca Ozirisu. Zbog svojih lekovitih svojstava, preporučivali su ga istorijski značajne ličnosti u oblasti medicine i botanike, kao što su Paracelsus, Hipokrat i čuvena Hildegarda iz Bingena, koja se smatra osnivačem naučne prirodne istorije u Nemačkoj.
Poreklom iz zemalja zapadnog Mediterana, smatra se da ime ove lekovite začinske biljke potiče od arapske reči marjamie, što u prevodu znači, neuporedivo. Za njegovu domovinu preciznije, po nekim naučnim istraživanjima, smatra se Indija i Arapsko poluostrvo. Ovaj grmić može biti dvogodišnja ili višegodišnja biljka. Njen latinski naziv je Origanum majorana. Glavni deo biljke širom sveta pa i kod nas, koristi se kao aromatičan začin. Ima cvetni, topao i lagan ukus. Slatki majoran je blagog ukusa, i naročito je popularan na evropskom kontinentu.
Origanum majorana ima poseban i veoma prijatan miris nalik lavandi, dok joj je ukus malo gorak, ali aromatičan. Stabljika je sive boje, razgranata i prekrivena sitnim dlačicama. Listovi mogu biti dugi do 3 cm sa kratkom drškom ravnih ivica i jajastog su oblika. Takođe su prekriveni dlakama. Cvasti koje se nalaze na vrhovima grančica, sastavljene su od sitnih cvetova koji mogu biti bele, ružičaste, a neke vrste čak imaju i crvenkastu boju. U svojoj osnovi, cvetovi su četvorougaoni. Može da naraste između 40 i 60 cm. Razmnožava se isključivo putem semena. Najzastupljeniji način razmnožavanja je proizvodnja rasada u toplim lejama sa kojom se počinje krajem februara do kraja marta. Seme niče za 10 do 12 dana. Odmah nakon sadnje, seme je neophodno zaliti, jer je majoran izuzetno osetljiv na nedostatak vlage, posebno u periodima kada je u fazi rasta. Cveta od juna do avgusta. Upotrebni delovi majorana su iznad zemlje; osušeni nadzemni deo, listovi i cvetni pupoljci. Bere se cela biljka u cvatu, sami listovi kao i gornji deo biljke u cvatu. Suši se na toplom i prozračnom mestu u hladu.
Majoran sadrži etarsko ulje, gorke materije i tanin. Ulje je veoma aromatičnog i blagog mirisa, žuto-zelenih nijansi. Iako se prvobitno upotrebljavao kao začin, ni njegova upotreba u lekovite svrhe nije zanemarena. Od davnina se upotrebljavao kao lek protiv prehlade. Spolja se daje u obliku masti ili alkoholature, kao nervinum za lečenje rana i protiv zapaljenja kože. Takođe, koristi se kao čaj i veoma uspešno rešava stomačne probleme. Macerirani vrhovi biljke služe za trljanje bolnih mesta naročito kod osoba koje pate od glavobolje. Protiv nesanice se preporučuje stavljanje svežih listova. Ulje deluje kao umereni tonik i digestiv, i smiruje nerve. Ima antiseptičko dejstvo. Ova aromatična biljka se prvenstveno koristila kod rešavanja problema sa varenjem, ali i u borbi sa brojnim problemima sa kojima se žene svakodnevno susreću kada je u pitanju menstrualni ciklus.
U medicini, majoran pomaže protiv grčeva, pomaže izlučivanje kod upala grla, i dokazano umiruje živce u opštem smislu (kao što je uznemirenost, blaža anksioznost i sl stanja). Čaj od majorana pomaže kod prehlada i bronhitisa. U kozmetičkoj industriji, biljka se koristi u preparatima za njegu nečiste i masne kože. Majoran je zaista impresivna lekovita biljka. Imajući u vidu sastav eteričnih ulja, vrlo često se upotrebljava u aromaterapiji, za ublažavanje simptoma astme, bronhitisa, upale sinusa, glavobolja ili probavnih tegoba kao što je naduvenost i mučnina. Osim toga, dodaje se i u ulja za masažu jer se smatra da doprinosi oslobađanju bolova u mišićima.
Koristi se takođe i kao tonik za ublažavanje stresa. Od majorana se može pripremiti čaj koji podstiče apetit i ublažava grčeve u želucu. Flavonoidi iz majorana poseduju sedativna svojstva, što pomaže kod nesanice, glavobolja ili migrena. Smanjuje zubobolju, bolove kod artritisa, istegnuća i ukočenih zglobova. Jače doze imaju umirujući i antidepresivni učinak, dajući lagano euforično raspoloženje. Flavonoidi takođe deluju i antioksidativno, tako da se smatra da se konzumiranjem preparata od majorana može pomoći procesu smanjenja nakupljanja holesterola na zidovima vena i time poboljšati cirkulaciju krvi. Biljka može delovati i na snižavanje krvnog pritiska, i značajno smanjiti rizik od srčanog udara i izliva krvi u mozak. Čaj od majorana pospešuje znojenje i oslobađanje toksina preko kože, što je važno i kod groznice koja se javlja kao simptom kod prehlada i gripe. Ovaj čaj može poslužiti i kao osveženje tokom leta. Pomaže i kod revitalizacije i oporavka kose.
Majoran poseduje antiseptična svojstva, koristi se kao sastojak za losione i kreme, čime se štite rane od upala i tetanusa. Učinkovito se bori protiv virusa i bolova koji se vežu uz prehlade, zauške, ospice ili boginje. Ima antibakterijska svojstva koja mogu zaštititi od trovanja hranom, tifusa, malarije, bakterijskih upala debelog creva, probavnog sistema, urinarnog trakta.
Njegova upotreba se ne preporučuje trudnicama, kao ni osobama sa dijabetesom. Moramo ga konzumimati umereno, jer opija, pa se možemo osećati loše. Novija naučna istraživanja biljke, potvrđuju njenu lekovitost, te ga neki doktori, stručnjaci u različitim oblastima, preporučuju kod lečenja AIDS-a, HIV-a, Alchajmerove bolesti, mišićne distrofije, mišićnih grčeva, psihičkih bolesti itd. Majoran koristimo i kao antispazmodik koji sprečava, odnosno smanjuje i leči grčeve, bez obzira na to o kojim se grčevima radilo.
