„Kad nema leka, tu je kleka“ narodna izreka
Lekovite plave bobice, Juniperus communis, veoma su cenjene u narodnoj medicini. Imaju specifičan miris balzama, a lekoviti opus je veoma širok. Kleka se oduvek koristila za lečenje zaraznih bolesti. Svi delovi biljke su lekoviti, osim zelenih plodova. Kleka je poznata pod nazivima klekovina, borovnica, smrekovina, fenja. Ona predstavlja endemsku vrstu u Severnoj Americi i Aziji, a posebno je prisutna u alpskim zemljama i koristi se u njihovim nacionalnim jelima. U evropskoj kuhinji, ova biljka se, pored lekovite svrhe, koristi i kao začin. Danas se najveća količine kleke dobija iz berbe samonikle kleke u Mađarskoj, Italiji i Hrvatskoj. Kod nas, najveće količine etarskog ulja sadrži kleka na teritoriji Deliblatske peščare. Pripada porodici Cupressaceae. Rod je četinarskih biljaka. Postoji podatak da je do sada moguće razlikovati između 50 do 67 vrsti kleke. Rasprostranjena je od Artika, preko tropske Afrike do planina Centralne Amerike. U jugoistočnom Tibetu i severnim Himalajima, nalazi se najpoznatija šuma kleke, na visini od 4.900 metara nadmorske visine i predstavlja jednu od najviših linija drveća na planeti.
Najstariji zapisi o Juniperus communis, pronađeni su u egipatskom medicinskom tekstu iz 1580. godine pne, poznatom pod nazivom, Ebersov papirus. Spominje se kao važan sastojak mnogih prirodnih preparata korištenih u lečenju različitih bolesti. Staroegipatska civilizacija, koristila je bobice kleke za ublažavanje urinarnih tegoba, problema sa digestivnim traktom, kod problema edema itd. U tibetanskoj medicini, Juniperus skuamata, himalajska kleka, smatrala se lekom za lečenje infekcija urinarnog trakta, ali i zapaljenja zglobova i ublažavanja različitih otoka. Grčki lekar Dioskorid, takođe pominje kleku kao važan suplement alternativne medicine kod rešavanja problema sa kašljem i u lečenju urinarnih tegoba. Tokom srednjeg veka, 1577. godine, čuveni holandski renesansni slikar, Hijeronimus Bok, u svom delu o lekovitim biljkama, istakao je delotvornost kleke rečenicom „ lekovitost kleke je gotovo nemoguće nabrojati“.
Za nju se vezuju mnoga verovanja i legende, pa tako iglice kleke u nekim kulturama simbolizuju besmrtnost, dok se veruje da njeno paljenje i balzamičan miris pročišćuje duh, otklanja zle sile, pruža zaštitu i štiti energiju života. U Srednjem veku, tokom epidemije kuge, verovalo se da konzumacijom kleke i šipka, može da se izbegne smrt. U to doba, paljenje grančica i jedenje bobica je bio jedini način da se ljudi zaštite od kuge, jer antibiotici još uvek nisu postojali. Pored toga, grane kleke su često ugrađivane u temelje kuća. Smatralo se da će na taj način, loša energija zaobići domaćinstvo. Kao odbrana od najezde miševa, ova biljka se često postavljala ispod poda. Smatralo se da se njenim konzumiranjem, obnavlja energija koja donosi dobro raspoloženje. Jedan od naziva ove bijke, poreklom iz nemačke istorije, weckholder, upravo znači „onaj koji održava budnost“. Planinari su redovno žvakali bobice kleke kako bi obnovili snagu.
Višegodišnji zimzeleni grm veoma je snažan i otporan. Iako raste kao patuljasti žbun, može dostići visinu i do 4 metra. Njena staništa se mogu sresti od Artika do Afrike, i u zavisnosti od vrste i mesta gde raste, nekad može dostići visinu i po nekoliko metara. Karakteristična je po izuzetno uskim, bodljikavim listićima. Listovi su u početku zelene boje, a kasnije dobijaju tamno plavu boju sa belom crtom po sredini gornje strane. Imaju gorak i smolast ukus. Kleka ima i muška i ženska stabla tj. dvodoma je biljka, ali su jednopolni cvetovi. Ženski cvetovi predstavljaju šišarke koje imaju tri semena pupoljka sa obavijenim ljuskama kojih takođe ima tri. Gornji deo šišarke je mesnat, i vremenom se pretvara u bobicu koja nakon sazrevanja dobija karakterističnu boju po kojoj je ova vrsta i prepoznatljiva.
Ponekad, ciklus sazrevanja traje i do tri godine. Miris bobica je aromatičan. Muški cvetovi su karakteristični po tome što imaju mnogo prašnika u pršljenu. Mladi plodovi su jajastog oblika, zelene boje, a nakon sazrevanja poprimaju tamno ljubičastu, nekad i crnu boju. Generalno, kleka širi veoma prijatan i smirujuć miris. Cvetanje je karakteristično za period od aprila do meseca juna. Plodovi tek naredne godine, otprilike u oktobru, potpuno sazrevaju. Najčešće se nalazi na krečnjačkim podlogama, u kamenjarima, na suvim osunčanim obroncima planina i njihovim pašnjacima. Plodovi kleke, suše se na svežim i provetrenim lokacijama, a osušeni delovi se čuvaju na suvom mestu. U alkoholnoj industriji, veoma je zastupljen u aromatizaciji džina. Obrane bobice se koriste za pravljenje rakije. Klekovača je jedan od omiljenih lekova alternativne medicine jer se koristi za lečenje brojnih tegoba kao što su problemi sa želucem, olakšanje simptoma kod bronhijalnog katara i astme.
Kleka je prebogata mineralima posebno manganom, sumporom, kalcijumom i kalijumom. Kada govorimo o vitaminima, 100 grama kleke sadrži čak 97 mlg C vitamina. Takođe, treba istaći i veliku količinu smole, voska, tanina i organskih soli. U alternativnoj medicini, može se reći da kleka zauzima visoko mesto upotrebe u lečenju raznih bolesti. Imajući u vidu da deluje kao diuretik, upotreba je česta u lečenju simptoma kao što je zadržavanje mokraće. Koristi se i za dezinfekciju mokraćnih organa i njihovih upala. Kao stomahik, utiče na poboljšanje varenja, ublažava nadimanje, pojačava apetit. Koristi se protiv kašlja i prehlada, umiruje razne reumatske bolove, od reumatizma do artritisa. Oksidativni stres, ublažavanje bolova i razne upalne procese, bobice kleke uspešno ublažavaju, jer deluju antiseptično i sprečavaju razvoj patogenih gljivica i bakterija.
U cilju poboljšanja cirkulacije i otklanjanja otoka nogu, najčešće se koristi kupka od mladih grana kleke i njenih igica. Izražena antibakterijska svojstva, pokazala su se veoma korisnim kod problema preteranog znojenja. Za ublažavanje nekih simptoma, priprema kleke je veoma jednostavna. Protiv glavobolje npr., dovoljno je da samo izdrobite bobice i stavite na čelo. Pored svega navedenog, ova biljka se primenjuje i u lečenju različitih tipova bolesti jetre, dijabetesa, razbijanja kamena i peska u žuči, ublažavanja simptoma išijasa, protiv grčeva creva itd. Pokazala se i kao sjajan prečišćivač krvi.
Ovu biljku karakteriše lekovito eterično ulje jer pomaže u iskašljavanju šlajma posebno kod jačih prehlada. Koristi se i za inhalaciju disajnih organa, ograničava prekomernu sekreciju sluzi iz pluća. Njegova antiinflamatorna svojstva dolaze do izražaja u lokalnoj primeni, masažom, jer lako prodire u dublje slojeve kože, i brzo dolazi do samog žarišta oboljenja. Baktericidno dejstvo sastojaka kleke, pozitivno deluje na oporavak od tuberkuloze i nekih infektivnih plućnih bolesti, ograničava širenje infekcije i olakšava izbacivanje gnojnog sekreta. Ispitivanje lekovitog dejstva kleke još uvek je aktivno u naučnim istraživanjima. Potvrđena su antiinflamatorna i alalgetska dejstva, kao i antimikrobne aktivnosti na gljivice iz soja Candida i Echerichia coli, koje su glavni uzročnici problema digestivnih i ginekoloških infekcija. Pored toga, potvrđeno je i inhibitorno dejstvo kada je u pitanju rast bacila tuberkuloze. Pozitivan efekat ima i na sniženje povišenog šećera u krvi.
Korišćenje kleke u lečenju, kao što je slučaj kod svih biljaka, mora da bude umereno i pod nadzorom lekara. Osobama koje imaju zdravstvenih tegoba sa bubrezima, upotreba kleke može da dovede do oštećenja bubrega. Takođe, trudnicama je apsolutno zabranjena konzumacija čaja, jer može uzrokovati kontrakcije materice. Evropska Medicinska Agencija u monografiji posvećenoj kleki, savetuje organičenja u njenoj konzumaciji imajući u vidu da ne postoje dovoljno pouzdani podaci o tome ko striktno ne bi trebao da je upotrebljava. Pored trudnica, ova biljka se ne preporučuje ni dojiljama, kao ni deci mlađoj od 18 godina.
pobeda info
