Danas je srpsko srce zastalo. Odjeknula je vest koje smo se pribojavali – general Nebojša Pavković izgubio je svoju poslednju bitku. Preminuo je u svojoj državi Srbiji u 79. godini života. Sa Vojnomedicinske akademije stigla je tužna vest da nas je napustio general koji je stao na čelo Vojske Jugoslavije u najtežim danima za naš srpski narod. Uprkos teškim godinama i tihoj borbi, do poslednjeg trenutka nosio je ponos oficira i čast vojnika koji ne odustaje.
Rođen je 10. aprila 1946. godine u selu Senjski Rudnik, u srcu Srbije. Odrastao je u vremenu koje je u mladom čoveku tražilo snagu, karakter i posvećenost. Izabrao je da život posveti vojnom pozivu i služenju narodu. Vojne škole završio je u Beogradu. Vojni put je započeo 1970. godine u JNA, korak po korak napredujući ka vrhu hijerarhije. Pavković je obavljao brojne dužnosti u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA), a od 1994. godine bio je raspoređen u Prištinskom korpusu na Kosovu i Metohiji, kojim je komandovao do 1998. godine. Nakon raspada države, u vremenu ratova, pritisaka spolja na jedan mali, ali prkosan narod, decembra 1998. godine postavljen je za komandanta Treće armije Vojske Jugoslavije, a u februaru 2000. godine postaje načelnik Generalštaba. U tim danima, kad se lomila država i kad je svako naređenje imalo težinu istorije, Pavković je predvodio vojsku koja se nije povlačila pred vidno jačim neprijateljskim snagama. Za mnoge je bio simbol otpora i časti, a za druge simbol vremena koje je ostavilo duboke ožiljke. Ali jedno je sigurno – bio je vojnik do poslednjeg dana.
General Nebojša Pavković svojom životnom borbom i časnom karijerom biće upisan u istoriju kao čovek koji nije znao za strah. Vodio je vojsku u trenucima kada su se nad tadašnjom SR Jugoslavijom nadvili sivi oblaci, kada je svaka reč značila otpor, a svaka odluka nosila težinu sudbine.
Bio je general koji je znao da komanda nije samo čin – već odgovornost, zakletva i borba do poslednjeg daha.
Promenom politike i vlasti, posle 5. oktobra 2000. godine novi demokratski blok sprovodio je politiku predaje u ruke neprijatelju srpskih generala i drugih visokih vojnih činovnika. Među njima je bilo i ime generala Nebojše Pavkovića. Te 2005. godine izručen je Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Pred Međunarodnim sudom u Hagu, 2009. godine proglašen krivim po svim tačkama optužnice i osuđen na 22 godine zatvora za „zločine“ počinjenje tokom sukoba na Kosmetu.
Politička elita toga vremena poslala ga je daleko od otadžbine, u hladne zidove zatvorske ćelije. Tamo gde su mnogi pali duhom – general Pavković je ćutao, nosio svoj krst i čekao da se vrati. I vratio se. Krajem septembra, na inicijativu predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i zbog teškog zdravstvenog stanja, pušten je iz finskog zatvora. Naš general se vratio na ponos države i naroda, da poslednje dane preda svojoj zemlji za koju se živeo i disao.
U sećanju će ostati slika vidno bolesnog generala koji se, iz aviona što ga je poslala država Srbija, vraćao svojoj državi – tih, dostojanstven i slabog tela, ali ne i duha. Tim letom vratio se kući, vratio se Srbiji, kao što se vojnik vraća svom stroju. Ubrzo nakon povratka, tačnije 22 dana po povratku u zemlju, srce koje je izdržalo godine borbe, zatvora i nepravde je stalo. Njegova smrt nije samo odlazak jednog čoveka, ona predstavlja kraj jedne epohe. Sa njim odlazi generacija oficira koji su znali šta znači čast, zakletva i zastava.
General Nebojša Pavković je bio heroj i osuđenik, ali i simbol ponosa. Ostaće upamćen u narodu kao čovek koji je voleo svoju zemlju do kraja, koji je nosio njenu sudbinu i koji ju je branio, kao je umeo i znao.
Danas kada se spusti srpska zastava uz vojnički pozdrav, narod zna – otišao je general, ali nije poražen.
Neka mu je večna slava i mirno vojničko nebo. Zemlji se vratio general Nebojša Pavković koji nikad nije pao.
Pobeda – info
