„Na dan Vukove pogibije svima se činilo da je sa njim umrla čitava Srbija“.
U istoriji je ostalo zapisano, a mi se danas sećamo dana kada je Srbija zaplakala, za slavnim Vojinom Popovićem, poznatijem kao vojvoda Vuk, koji je život položio na Solunskom frontu. U znak odavanja pošte pišemo naredne redove o vojvodi Vuku i njegovim slavnim delima, da se današnje i buduće generacije upoznaju sa srpskim junakom.
Na prostoru Sjeničko-Pešterske visoravni, gde se leto spaja sa zimom, gde je mraz najjači i na zemlji niče kamen, rodio se muški naslednik, čeličnog karaktera kome denuše ime Vojin. U jaku zimu, 9. decembra 1881. godine porodica Popović je postala bogatija za jednog člana. Srpska majka je rodila junaka Vojina, koji je obeležio jednu epohu borbe srpskog naroda za slobodu.
Naš junak Vojin Popović, poznat u narodu pod imenom vojvoda Vuk, od rođenja je bio izložen teškim životnim uslovima. Srbija je bila pod okupacijom Osmanlija, a srpski dečaci su sanjali slobodu. Za vojvodu Vuka kome je otac bio u turskom zarobljeništvu, nagon za slobodom i osvetom bio je još izražajniji. Otac mu je prošao golgotu poput drugih meštana Sjeničke regije. Pored Sjenice gde je vezan rođenjem, grad Kragujevac je prihvatio porodicu Popović. Vojvoda Vuk je u tom gradu započeo i završio svoje obrazovanje. Odluka da juriša ka slobodi dovela ga je do Vojne akademije. Godine 1901. vojvoda Vuk i zvanično postaje školovani oficir. Od tog momenta počinje njegova vojna karijera.
Svoju veštinu ratovanja kovao je u borbi sa Turcima gde se isticao u svojoj četi. Učestvovao je u četničkim akcijama, u oba balkanska rata i u Prvom svetskom ratu. Živeo je svega 35 godina, a iskustvo koje je nosio sa sobom i hrabrost koja ga je krasila merilo se stolećima. Srpski narod krajem 19. i početkom 20. veka išao je iz rata u rat. Junak naše priče, vojvoda Vuk u tim ratovima je nosio zapaženu ulogu. Predvodio je četničke odrede, dobrovoljce i stavljao je glavu gde drugi ne bi nogom kročili. Zahtevao je čvrstu disciplinu i moral, od svojih vojnika apsolutnu poslušnost i iskrenost. Na ratištu od metka nije strepio. Istorija ga pamti kao nekog ko glavu nije saginjao, a svojim vojnicima je znao da kaže: „Šta se saginješ, nisi ti jabuka da u tebe gađaju Turci“.
U Prvom balkanskom ratu uzeo je učešće u Kumanovskoj bici (1912.) gde je preuzeo odbranu od glavnine turskih snaga. Usledio je i Drugi balkanski rat gde je srpski narod izašao kao pobednik. Međutim, u sukobu svetskih razmera za koji je okrivljena Srbija, vojvoda Vuk uzima aktivno učešće i polaže svoj život. Na putu za večnost, vojničkom stazom upisao je brojne bitke u kojima je učestvovao. U Prvom svetskom ratu komandovao je Jadarskim četničkim odredom, koji je dejstvovao na prostoru oivičenom Drinom, Savom, Kolubarom i Medvednikom. Njegovi četnici su zasednim i prepadnim dejstvima nanosili osetne gubitke austrougarskim jedinicama i usporavali njihovo napredovanje. Unosili su pometnju u neprijateljevu pozadinu i blokirali značajne putne komunikacije. Četnički odredi Vojvode Vuka borili su se na Ceru, Drini, Kolubari. Isticali su se ličnom hrabrošću i postignutim rezultatima.
Vojvoda Vuk je svu muku i Albansku golgotu podelio sa svojim narodom. Kada se preostala srpska vojska oporavila i kovala planove na Solunskom frontu, vojvoda Vuk je postavljen za komandanta Dobrovoljačkog odreda. Preko 2200 spartanaca, hrabrih vitezova stalo je pod njegovu komandu i krenulo u juriš na Kajmakčalansku visoravan. Bitka na Kajmakčalanu koja danas važi za jednu od najkrvavijih u srpskoj istroriji, bez podrške četnika i dobrovoljaca ne bi imala pozitivan ishod. Međutim, tu se nisu zaustavili. Dalji proboj ka majci Srbiji dovodi do sukoba sa Bugarskom silom.
Novembra meseca, 1916. godine, na planini gde je nebo bliže zemlji, pod vremenskim uslovima poput rodne Sjenice, nekako simbolično, predao je svoju dušu, položio je svoj život u 35 godini života. Vojvoda Vuk je na Staravinskom visu (današnja Severna Makedonija) kao večni zalog svojoj zemlji predao srce kuršumu. Sahranjen je na srpskom vojničkom groblju u Zejtinliku, kod Soluna, a 30. septembra 1923. godine, telo je preneseno u Beograd. Danas vojvoda Vuk počiva na Novom groblju. Premeštanje posmrtnih ostataka smatralo se događajem od nacionalnog značaja. Poslednjem ispraćaju posmrtnih ostataka vojvode Vuka prethodila je svečana povorka ulicama Beograda, zatim opelo u Sabornoj crkvi i oproštajni govor sa balkona Narodnog pozorišta.
Zbog hrabrosti i neustrašivosti bio je obožavan u svom narodu, a važio je za strah i trepet za neprijatelja. U znak sećanja na našeg junaka, tokom prošle godine, tačnije septembra 2023. godine, na mestu stradanja vojvode Vuka u Gruniškom visu otkrivena je spomen ploča. Država Srbija je ovim činom odala poštu velikom junaku, komandantu narodne vojske.
Beograd, glavni grad Srbije, nosi sećanje na vojvodu Vuka. Na Topličinom vencu, između dva svetska rata, podignut je spomenik njemu u čast.
Pobeda – info
