„Srećan sam što primam predstavnika najhrabrijeg naroda na svetu – Srba, koji potamniše slavu stare Sparte“.
Kemal Ataturk
Srpski vojnik je kroz vekove postao sinonim za hrabrost, slobodu, čast i pobedu, a uz velike zasluge proslavio je i srpsku uniformu. U nas je važilo pravilo da čovek postaje zreo ulaskom u vojničke čizme, a čast je bila poneti srpsku uniformu i stati u red sa najhrabrijima.
Kada govorimo o srpskoj vojsci, treba imati u vidu da njeni počeci sežu u vreme Prvog srpskog ustanka, kada je nastala u narodu i iz naroda. Svaki muškarac sposoban da nosi oružje tada je postao vojnik, gde u jednoj agrarnoj zemlji, seljak postaje prvi borac. U patrijarhalnoj sredini, oficir se poštovao kao rođeni otac, disciplina i poštovanje prema vojničkoj odeždi smatralo se prirodnim. Svaki stanovnik je od malih nogu pokazivao rodoljublje i slobodarski duh koji im je prenesen vaspitanjem, uz veliku čast da porodica dočeka da njen potomak obuče srpsku uniformu.
Izgled srpske vojske i njene uniforme periodično se menjao tokom čitavog 19. i početkom 20. veka, uglavnom prateći evropske tokove i uticaje. Vladajuće evropske sile sa kojima je Srbija održavala dobre odnose imale su odlučujući uticaj na odevanje našeg vojnika. Uz to, u Srbiji dolazi do smene dveju dinastija što takođe rezultira uplitanjem u vojno odevanje. Kako je srpski narod bio jedinstven na bojnom polju i odelo koje je na sebi imao nije bio rezultat kopiranja drugih nacija, nego odraz duha toga vremena i materijalnih mogućnosti države.
Budući da je srpska vojska bila odlično organizovana imala je i stroge propise po pitanju odevanja vojnika u različitim prilikama.
– Svečana odeća nosila se van stroja, o velikim narodnim praznicima, pri javljanju kralju, prilikom polaganja zakletve, prisustvovanja zakletvi vojnika, na zabavama koje oficiri priređuju u čast vladaoca ili članova njegovog Doma.
– Praznična odeća nosila se van stroja, nedeljom i praznikom, a mogla se nositi i radnim danima kada se posećuju slave pri komandama i ustanovama, na pogrebima i parastosima vojnih i građanskih lica, na pričešću, na igrankama, i to uz bele rukavice.
– Odeća za ađutante i ordonanse (oficire na dvoru kralja) podrazumevala je uniformu svog roda vojske ili struke sa razlikama na naramenicama (iznad zvezdica se nalazi kraljev monogram, kovan zlatni na srebrnim, a srebrni na zlatnim naramenicama).
Slavu i prepoznatljivost na ratištu izvojevala je službena odeća koju je poneo najbrojniji deo srpske vojske.
Službena odeća nosila se u svim prilikama: u stroju, u ratu, na manevrima, revijama, smotrama, dežurstvima, raportima i stražama.
Sivomaslinasta uniforma uvedena je Propisom o uniformi celokupne srpske vojske od 15. decembra 1908. godine, što nam govori da je srpski vojnik bio ogrnut njome kroz Balkanske ratove i u Velikom ratu.
Glavu srpskog vojnika čuvala je šajkača sivomaslinaste boje sa suncobranom i bez suncobrana, na sredini se nalazila kokarda. Postojalo je dva tipa šajkače i to oficirske, u čvrstoj i mekoj formi.
Od odevnih predmeta nosila se čojana bluza, sivomaslinaste boje. Napred se zakopčavala sa osam dugmadi, prišivenih sa desne strane. Na prsima su bili ušiveni džepovi sa preklopcem, na svakom pešu po jedan. Vek kasnije, tačnije u današnje vreme, ostale su sačuvane svega dve oficirske bluze srpske vojske: jedna se nalazi u Beogradu, a jedna u blizini Sankt Peterburga. Razlog ovako malog broja sačuvanih primeraka treba tražiti u činjenici da su srpski oficiri svoje uniforme nosili sve do 1922. godine, kada je stupila na snagu prva uredba o odelu vojske Kraljevine SHS.
Noge koje su nosile srpskog vojnika kroz bojište krasile su čakšire od čoje, sivomaslinaste boje, podešene za čizme ili dokolenice. Čakšire za vojvode i generale imale su lampase i ispuske od otvorenoplave čoje.
Najelegantniji deo odeće vojnika je šinjel. Kada je zaštita od zime u pitanju rekli bismo da mu nema ravnog. Šinjel je neophodan deo vojničke opreme koji se koristi u hladnim i zimskim uslovima radi zaštite od hladnoće. Bio je izrađen od sivomaslinastog čoja, sa dva reda dugmadi, u svakom po šest. Na prednjim krajevima kragne nalazila se po jedna latica u obliku koplja od kadife. Vojvode i generali nosili su zlatne latice. Šinjel je dosezao do polovine nožnih listova, a podešen je tako da se može obući preko svečanih naramenica. Do danas je ostao poznat samo jedan primerak oficirskog šinjela, a pripadao je artiljerijskom majoru Miliji K. Diniću i čuva se u Vojnom muzeju u Beogradu.
Uvek rado viđena na oficirskim plećima i na fotografijama iz tog perioda, nošena zbog svoje praktičnosti i kao modni detalj jeste dolama. Nosila se sa oborenom kragnom, po šinjelskom uzoru.
Kako narodna izreka kaže „Čizma glavu čuva, šubara je krasi“, srpski vojnik je imao i adekvatnu obuću. Nosile su se čizme koje su dosezale do ispod kolena. Nosile su ih poljska, haubička i konjička artiljerija, konjica, pontoniri i vozari, a svi ostali su nosili cokule (izrađene po utvrđenoj mustri). Opanci i kaiševi, rađeni su od štavljene kože, a nosile su se onda kada se izda naredba.
U kratkom periodu desilo se više ratova, sa kratkim predahom što je uticalo na dostupnost vojne opreme. Iz tih razloga, poštovala se određena hijerarhija u dopremanju iste. Samo su prvopozivci dobijali od države celokupnu vojnu opremu, oružje, municiju, obuću i kompletnu novu sivomaslinastu uniformu. Drugopozivci su nosili raniju plavu uniformu, a trećepozivci seljačko odelo ili eventualno samo šajkaču i šinjel koje su dobili od države.
Skoroman, ali veličanstven izgled srpskog vojnika, uživao je ugled sa obe strane. Bili prijatelji ili neprijatelji, imali su visoko mišljenje o srpskom vojniku.
„Srbi su bili najuporniji vojnici u Evropi. Bili su čvrsti i malo su zahtevali, marširajući danima bez redovnog snabdevanja, živeći od onoga što nađu na teritoriji“ – reči su engleskog istoričara Alana Palmera.
Pobeda – info
