Kada čoveku oduzmete ognjište, rodoslov i krsnu slavu, on u zalog daje svoj život i glavu.
Ko to ima pravo da oduzme dečiji osmeh, da utiša graju i radost i da jedno malo lice, preko noći postane odraslo? Velika sila Austrougarska je silovito, bez trunke kajanja, opustošila srpska domaćinstva, napala jedan mali narod i započela Prvi svetski rat. Tokom godina ratovanja broj srpskih žrtava je sve više rastao kao i dece koja su ostala sama, bez igde ikoga svog, a jedan od njih se ogleda u liku i delu mladog Momčila Gavrića, koji je kroz istoriju postao simbol preranog odrastanja kao najmlađi odlikovani vojnik u istoriji vojnog ratovanja. Ovo je priča o malenom heroju i njegovim junačkim delima.
U blizini toka reke Drine, u selu Trbušnica maja meseca 1906. godine na svet je došlo muško dete, naslednik porodice Gavrić. Majka Jelena i otac Alimpije nazvaše ga Momčilo, ne sluteći koliko će ime obeležiti život njihovog naslednika.
Mnogočlana porodica Gavrić je uvek bila na okupu, bavila se imanjem i poljoprivredom. Pretpostavljamo da su imali planove za svoju decu, a između ostalih i za Momčila, našeg junaka. Međutim, sve se srušilo za tren. Leta Gospodnjeg 1914. godine, vihor Velikog rata zahvatio je našu zemlju. Domobranske austrougarske jedinice ulaze u selo porodice Gavrić iz pravca Hrvatske, i čine neviđene zločine, masakrirajući stanovništvo. Deca, roditelji, starci, domaće životinje, sve biva poklano što im se našlo pred očima. Ali, jedno biće iz razorenog i zapaljenog sela, Božjim promislom ostaje u životu. Reč je Momčilu Gavriću, koji je sa osam godina preživeo prvi udar rata boraveći u šumi sa volovima. Naime, Momčilo se po naredbi oca uputio kroz šumu do strica, po zapregu. Pri povratku kući, nisu ga sačekali živi roditelji, nego krvavo ognjište. Celo selo, čitave porodice škončali su na pragu svojih domova, a Momčilo Gavrić je ostao siroče.
Zatečen, prestravljen, nem od prizora, uspeva da se sabere i daje se u beg. Kroz šumske vrleti izbija na planinu Gučevo gde nailazi na srpsku vojsku, Šesti artiljerijski puk Drinske divizije kojim je komandovao major Stevan Tucović.
Kako u velikoj nesreći uvek postoji jedan tračak sreće i Bog prati hrabre, takva je sudbina zadesila Momčila da ga je oberučke prihvatio major Tucović u kojem je pronašao očinsku figuru. Momčilo Gavrić je postao „sin Drinske divizije“, gde zahvaljujući majoru Tucoviću biva prihvaćen od čitave čete.
Ruka pravda je dostižna i nikada ne miruje. U slučaju Momčila Gavrića, vojnici su rešili da mu pomognu da osveti prolivenu krv svojih roditelja, braće i sestara. Nije se dugo čekalo, ubrzo je pala sudbonosna noć kada je Momčilo, dečak od svega osam godina, odrastao preko noći i stao rame uz rame sa sabraćom iz Drinske divizije. Osvetio je svoju porodicu bombaškim napadom i tog trenutka počinje njegov vojnički život.
Iako najmlađi član svoje čete, saborci na čelu sa majorom ga nisu štedeli. Uz njih je naučio da rukuje oružjem, vešto baca bombe, a uz sve to, obukao je zelenu uniformu koja je posebno za njega skrojena.
Godine su prolazile, bitke su se nizale: Cer, Gučevo, Kolubara. Momčilo Gavrić je uzeo učešće u svim nabrojanim bitkama i tako je došao do čina kaplara, najmlađeg na svetu, sa svega devet godina.
Oko 77.000 hiljada vojnika zaspalo je večnim snom povlačeći se preko studene Albanije. Priča o albanskoj golgoti ne bi bila potpuna da se ne spomene Momčilo Gavrić. Mali čovek, velikog srca, uz majora od kog se nije odvajao od prvoga dana, uspeo je ono što mnogi nisu, a to je da se dočepa sigurne teritorije, Krfa, i da pobedi hladnu, zlosutnu zimu.
Krf je doneo oporavak umornoj srpskoj vojsci, koju moral nije napustio. Naprotiv, bio je sve veći. Srpski vojnik se pripremao za proboj Solunskog fronta, a među njima se našao i Momčilo Gavrić.
Godine 1916. odigrala se čuvena bitka na Kajmakčalanu. U atmosferi razmene vatre, Momčilo Gavrić je ranjen u ruku. Krv koju je pustio nije ga sprečila da ostane na nogama. Rana je zacelila, srpska vojska je pobedu slavila, a Momčilo je dočekao da upozna vojvodu Živojina Mišića.
Veliki vojskovođa, strah i trepet u vojnoj komandi, beše iznenađen pojavom deteta u borbenim redovima. Od Stevana Tucovića, vernog saputnika Momčila, saznaje o kome je reč. Kao jedan zreo i razuman čovek, vrlo brzo je shvatio koliko je Momčilo značajan u njegovoj diviziji i donosi odluku da ga unapredi u podoficira. Činom Živojina Mišića, sa svega 12 godina, Gavrić postaje najmlađi podoficir u svim armijama koje su učestvovale u Velikom ratu.
Budući izuzetno mlad i nadaren po završetku Prvog svetskog rata, Momčilo Gavrić se našao među odabranima na putu za Englesku. Dobio je priliku da se opismeni i u Engleskoj provodi tri godine, gde završava gimnaziju sa najboljim ocenama.
Obnova razorene zemlje iziskivala je velike napore i mušku radnu snagu. Iz tih razloga Gavrić se vraća u zemlju. Po povratku i godinama kasnije vojne zasluge su zaboravljene, pohvale stranih starešina ostaju u senci, a sva surovost sistema pada na njegova leđa.
Životni put Momčila Gavrića je posut trnjem, od ratnog siročeta, do zaboravljenog junaka. Iako mu komunistički režim nije oprostio rodoljublje i patriotizam, on je ostao dostojanstven i sve nedaće je istrpeo. Momčilo Gavrić je preminuo 28. aprila 1993. godine u Beogradu.
Dosta je godina tišine prošlo da bi se podigao veo zaborava i naš junak dobio ulicu u Beogradu koja nosi njegovo ime. Mi svedočimo istorijskom trenutku kada je počelo da se priča o srpskim junacima iz ratova tokom 20. veka. Danas je vreme kada se Srbin ne stidi svojih predaka, sećanje je oživelo kao i naš Momčilo Gavrić, kojem posvećujemo ispisane stranice.
Pobeda – info
