loader image

JUNAČKIM KORACIMA NAŠIH PREDAKA KROZ 20. VEK: Kajmakčalan -Pakao borbe na kapiji slobode

…. „Ali ovo groblje, gde je pogrebena

    Ogromna i strašna tajna epopeje,

    Kolevka će biti bajke za vremena,

    Gde će duh da traži svoje korifeje“

Plava grobnica – Milutin Bojić

 

Teški i dugi dani, još teže i besane noći, san neće na umorne oči, srpski vojnik leži u tuđini i samoći i sanja o slobodi, o svojoj otadžbini koju je napustio. Na tuđoj teritoriji Krf i Solun su ga prihvatili, a Srbin je u srcu nosio jednu misao, tešku kao planina, a oči su bile zagledane u nebo, tamo gde se oblaci spajaju sa zemljom, put ga je vodio ka Kapiji slobode, prozoru koji gleda ka otadžbini. Taj vrh, taj nedosanjani san bio je na dohvat ruke i trebalo ga je osvojiti. Srpski vojnik iz tuđine zagledan u Kajmakčalan krenuo je u juriš.

Duge su godine ratovanja, frontovi na sve strane, žrtve, povlačenja, gubici i pobede, a epilog Prvog svetskog rata još nije bio na vidiku. Srpski narod napustio je svoju zemlju, sa vojnim i političkim predstavnicima i prošao povlačenje preko Albanije i stigao na siguran teren. Neprijatelj je dobio bitku, ali nije dobio rat, što ih je uverio srpskih viteški stav. Nakon bolnog opavka na Krfu gde i danas stihovi pesme Milutina Bojića „Plava grobnica“  zvone na plač i sećaju na strašnu golgotu srpskog naroda, došlo je vreme da se podigne mač i vrati vekovno ognjište.

Jedna od najvažnijih bitki u srpskoj istoriji, rame uz rame sa Kosovskom, Kolubarskom i Cerskom, jeste bitka na Kajmakčalanu, između Kraljevine Srbije i Kraljevine Bugarske, koja je trajala 22 dana, od 12. septembra do 3. oktrobra 1916. godine. Te jeseni, vodila se duga i teška bitka gde je srpska vojska pretrpela veliki gubitak, ali neprijatelj je bio poražen, a srpska komanda je izvojevala prvu pobedu posle napuštaja svoje otadžbine i albanske golgote.

Za Srbe, Kajmakčalan ima sveti značaj, te ga je istorija nazvala Vrata Srbije ili Kapija slobode, jer je ta planina bila jedini put koji vodi do majke Srbije, ta planina je predstavljala granicu između tuđine i domovine. Da bismo razumeli važnost i težinu poduhvata srpske vojske, vratićemo se 107 godina unazad.

Kajmakčalan je najviši vrh planine Nidže sa 2.521 m nadmorske visine. Danas važi za granicu između Severne Makedonije i Grčke, a poznat je kao poprište najžešćih borbi na Solunskom frontu tokom Prvog svetskog rata. Tu, kod Kapije slobode ostalo je na večnoj straži oko 5.855 srpskih vojnika, naših predaka.

Površina samog vrha u čije se osvajanje krenulo bila je visoka i nepregledna, sve je pokrivala gusta magla i kamenit teren koji je težak za ukopavanje. Nedostatak kiseonika na toj nadmorskoj visini, izvlačio je snagu vojnicima koji nisu navikli na takve uslove. I jednim i drugima, i Srbima i Bugarima bio je nov takav način ratovanja. Bugari su iskopali relativno plitke šančeve i rovove i dobro su ih utvrdili. Verovali su u nepobedivost svog položaja, te su u to ime nazvali sam vrh „Borisov grad“. Ka Vratima Srbije uputili su se vojnici Drinske divizije, kao i deo Dunavske divizije, koji su pripadali Prvoj armiji, pod komandom vojvode Živojina Mišića. Prvi napad bio je silovit, kao furija se krenulo napred. Bugari su u iznenađenju drhtali pred našim vojnicima. Od siline artiljerijskih udara Drinske divizije, gubili su razum i volju za borbom. Međutim, bitka je trajala nedeljama. Za to vreme bila je prožeta usponima i padovima sa obe strane. Bitan trenutak predstavlja dolazak Dobrovoljačkog odreda koji je predvodio Vojin Popović, poznat pod imenom Vojvoda Vuk. Imao je pod svojom komandom 2200 ljudi, hrabrih junaka koji su danju jurišali sa bombama i uterivali strah bugarskim trupama, a noću sa noževima i bajonetima i golim rukama trčali na bodljikavu žicu i mitraljeze.

Kada su se rovovi zacrveneli od prolivene krvi,a ranjena tela pokrila planinu, srpska vojska je došla do vrha i pobola srpsku zastavu i proglasila pobedu. Otvoren je put ka novim osvajanjima koja su usledila u naredne dve godine. Takođe, počelo je oslobođenje od okupatora. Države članice saveza Antante opet su počele da veruju u silu srpske vojske. I danas, toliko godina kasnije, ostaje pitanje koja je to sila koja živi u čoveku i daje mu snagu da se digne iz pepela i vrati se na stranu pobednika?

Kada su nas svi zaboravili i videli naš skori kraj, nebo i Bog su bili uz nas i srpski vojnik se vinuo u raj. Znalo se da će našu domovinu opet ispuniti ljudska graja, jer su naši preci bili istrajni i uz čvrstu veru izdržali do kraja.

Večna slava svim našim precima, junacima, mučenicima koju su nas zadužili da plamen njihovih sveća gori i obasjava put u današnjim izazovnim vremenima pred kojima stojimo.

 

Pobeda – info

Podeli tekst

Najnoviji članci

Kategorije