Višegodišnja samonikla biljka iz porodice Cannabaceae, u našem narodu je poznata po mnogim imenima: kudilice, melika, miljevina, hmelina, blust, kuk, hmeljevina itd. Međutim, Hmelj je ime po kojem je najčešće raspoznajemo na našim prostorima. Humulus lupulus, što je latinski naziv ove biljke, potiče iz Istočne Evrope. Odgovaraju joj osunčane površine, po mogućstvu sa blagim nagibom. Iako se hmelj u Srbiji gajio 250 godina, danas je skoro potpuno nestao sa oranica i uzgaja se samo u Vojvodini, na površini manjoj od 20 hektara.
U Bačkom Petrovcu, plodovi se ubiraju tokom leta, i to je nažalost jedina lokacija na kojoj se gaji ova kultura. Nekada su oranice od čak 200 hektara bile prekrivene hmeljom. Pokrajina svake godine daje subvencije za uzgajanje ove kulture, ali je zainteresovanost minimalna iako je gajenje hmelja veoma lako. Jednom kada se posadi, narednih 15 godina sadnja nije potrebna. Samo se seče koren pod zemljom i na taj način se ponovo pokreće proizvodnja. Takođe, mnogi uzgajivači ne prodaju hmelj, nego se on izvozi u Italiju, Poljsku, Nemačku i Hrvatsku.
Prve beleške o ovoj kulturi, potiču iz VII veka n. e., iz zapisa arapskog lekara koji je preporučivao upotrebu sirupa od hmelja u procesu čišćenja krvi od štetnih materija. Naučna ispitivanja dovela su do zaključka da je uzgoj počeo od VIII veka, i do danas je u upotrebi samo gajeni hmelj. Naziv Humulus lupulus, dobio je iz pogrešnog verovanja starih Rimljana da, kao biljka penjačica, davi rastinje oko sebe ( vuk, odnosno lupus hvata za vrat svoj plen). U američkoj i arapskoj medicini, hmelj se od davnina koristio u svrhu poboljšanja zdravlja, dok je u Evropi najčešće korišten kao sastojak za pravljenje piva. Iako danas na pivo gledamo kao na napitak koji nas osvežava, u prošlosti je ono bilo potreba. Ranije, voda za piće nije bila bezbedna za zdravlje, tako da postoje istorijski zapisi gde su čitavi gradovi umesto vode pili pivo jer su zagađeni izvori predstavljali ozbiljan izvor zaraze. Međutim, ni pivo nije tada bilo u ovom obliku i sastavu kakvo je danas. Bilo je znatno blaže i pravilo se bez kvasca. Čuvena nemačka travarka XI veka, Hildegard iz Bingena, u jednoj od svojih knjiga, navela je zapažanje da hmelj svojom gorčinom sprečava kvarenje piva i da mu produžava rok upotrebe. U Nemačkoj je početkom XVI veka donet Zakon o kvalitetu piva, kojim se nalaže da se ono može praviti samo od ječmenog slada, vode i hmelja. U to vreme se nisu poznavali benefiti kvasca, kao ni za hemijske procese koji se tokom vrenja odvijaju.
Takođe u XVI veku, čuveni Paracelzus, hmelj je definisao kao odličan digestiv, dok je Matiolus definisao biljku kao diuretik. Umirujuće dejstvo međutim, otkriveno je tek u XIX veku, i verovatno je za tu činjenicu najzaslužniji engleski kralj Džordž III, koji je spavao na jastucima ispunjenim šišaricama hmelja. Smatralo se da njegov jak miris podstiče miran san. Francuski apotekar Planš, 1813. godine, uspeo je da izoluje lupulin iz ženskih cvetova šišarica. Preporučivao ga je protiv nesanice tvrdeći da pored toga što smiruje nerve, nema nikakvih neželjenih dejstava. U to vreme je bila zastupljena terapija lečenja opijumom koji je pored zavisnosti, izazivao i poremećaj varenja. Zato je hmelj predstavljao zdraviju, i samim tim odličnu zamenu. Koristio se i kao afrodizijak jer je primećeno da se njegovom upotrebom povećavala seksualna želja kod muškaraca koji su se borili sa takvom vrstom problema.
Humulus lupulus je trajna samonikla i razgranata biljka koja spada u tzv. penjačice. Penje se po grmlju i drveću čak do 8 metara u visinu. Imajući u vidu činjenicu da raste i javlja se uz druge biljke, najčešće deluje kao korov. U većini slučajeva, ova dvogodišnja biljka se penjući, uvija nadesno. Biljka ima hrapave listove i izdanke. Krase je cvetovi zeleno-žućkaste boje.
Listovi su testerasto nazubljeni, naspramni, imaju peteljku. Prašnički cvetovi se razvijaju u visećim metlicama na muškim biljkama, dok se na ženskim, razvijaju u resama. Šišarke kao plod su viseće, i jajastog oblika, takođe zeleno-žućkaste nijanse. Plod u proseku ima širinu do 2 cm, a visinu može dostići do 3-4 cm. Imaju jak i aromatičan miris, u većim količinama mogu na čoveka uticati omamljujuće. Ukus je veoma gorak i aromatičan. Za to su zaslužni plodovi listići koji predstavljaju žlezdastu tvorevinu hmelja. Kulturni oblici, razvijaju se vegetativnim putem, bez oplodnje. Na mestu semena, razmnožavaju se žlezdaste dlačice, tako da prilikom istresanja šišarki, ispada žuti prah, lupulin. Hmelj se bere u septembru tokom sunčanih dana. Zahteva brzo sušenje u zagrejanim sušarama ili na promaji. Kada je pravilno i dobro osušen, dobija zelenu boju. Lupulin je važan jer njegova smola konzerviše pivo, i na taj način sprečava razvoj mlečno-kiselinskih bakterija, dok mu etarsko ulje daje prijatan miris. Gorke materije definišu gorak ukus, a jedinjenje pod nazivom tanin ga bistri, taložeći belančevine ječmenog slada.
U svetu, a i kod nas, najviše se gaji za potrebe velikih pivara. To je i najčešći vid upotrebe hmelja. On se zajedno sa sladovinom kuva, kako bi gorke i aromatske materije prešle u slad, dok se belančevine izdvajaju u krupne pahulje koje se postepeno talože i bistri sladovina, nakon čega se ova smesa kuva u cilju stabilizacije. Kada se doda hmelj, postiže se ekstrakcija koja utiče na kvalitet piva u smislu ukusa, količine bele pene, biološku stabilnost itd. Nakon kuvanja sladovine koje obično traje do 2 sata, hmelj se odvaja. Ne odgovaraju mu visoki tereni, već vlažan vazduh i generalno hladnija klima. Najbolje uspeva na površinama koje se nalaze blizu neke vode.
Kako šišarke hmelja imaju gorke sastojke, koriste se kod rešavanja problema sa želucem i crevima, ali i za povećanje apetita. Često se preporučuje kod zaustavljanja dijareje, bolesti nervoznih creva, ublažavanja nadutosti i crevnih grčeva. Valerijanska kiselina i gorki sastojci deluju sedativno u kombinaciji sa eteričnim uljem. Zato se ovi sastojci koriste u različitim lekovima i suplementacijama koje deluju umirujuće na nervni sistem, smanjenje nemira i umireniji rad srca. Olakšava stres i nervozu, podstiče san i jača živce. Hmelj se pored lekovite, koristi i u praktične svrhe. Upotrebljava se za punjenje jastuka, čime obezbeđuje miran san i pomaže u borbi protiv nesanice. U nekim zemljama se upravo zbog ovih njegovih karakteristika, u bolnicama specijalizovanim za nervne bolesnike, jastuci i dušeci pune hmeljom.
Pokazao je blagotvorno dejstvo i uticaj kod problema jakog izlučivanja mokraće, što nema samo pozitivan benefit na smanjenje skupljanja vode u telu, već i efekat smanjivanja bolova kod osoba koji pate od oboljenja kao što je giht i reumatizam. Tokom brojnih kliničkih ispitivanja i eksperimenata kada govorimo o lupulonu – beta hmeljnoj kiselini, došlo se do novih saznanja jer je utvrđeno da deluje na uništenje tuberkuloznih bacila.Kako je sadržaj otrova koncentrisanog lupulona mali, može da se primenjuje u obliku želatinoznih kapsula, posebno kod tuberkuloznih pojava. Hmelj je pravi izvor vitamina i minerala ali i drugih korisnih sastojaka poput ulja, biljnih hormona i vlakana, antioksidanasa i etarskih ulja. Iz ove činjenice je i nastao širok dijapazon proizvoda koji u sebi sadrže hmelj: infuz, melasa, razne alkoholne tinkture. Može da se koristi i suvi ekstrakt hmelja.
Poznato je da poseduje antispazmolitičko dejstvo pa se često primenjuje kod stanja mišićne napetosti. Takođe pomaže i ublažava probleme sa bubrezima, cirkulacijom, suvom kožom, različitim vrstama bolova, valunzima i mnogim digestivnim tegobama. Iako je hmelj širom sveta priznat kao lekovita biljka, dugotrajnom upotrebom ali i usled prekoračenja doze, može doći do teškoća u želucu i jačoj omamljenosti u glavi. U većoj meri, hmelj može da dovede čak i do trovanja koje se može manifestovati kroz povraćanje, dijareju, glavobolju, usporavanje cirkulacije i sl. Upravo iz ovih razloga, naša preporuka je da se obavezno obratite svom lekaru ukoliko želite hmelj da ubacite u svoju rutinu ili kao dodatak terapiji koju već koristite.
pobeda info
