„Mene sve rane moga roda bole. I moja duša sa njim pati i grca…“
Danas se obeležava 100 godina od smrti jednog od najvećih srpskih pesnika, najvoljenijeg Hercegovca, Alekse Šantića. U gradu Mostaru, te 1924. godine, na današnji dan 2. februara, osvanulo je najtužnije jutro kada je odjeknula vest da se u večnost preselio slavni srpski pesnik i akademik Aleksa Šantić. Živeo je kratko, samo 56 godina, tuberkoloza je odnela njegov život.
I danas, nakon veka, Mostar pamti i prepričava njegovu sahranu, jer se takva ni pre, ni posle, nije dogodila u gradu na Neretvi.
Iako je prošlo dosta vremena od njegovog odlaska, Aleksa Šantić je ostao besmrtan. I danas žive njegovi stihovi, a narod od rodnog Mostara do Banja Luke, Herceg Novog, Beograda i Niša zna barem jedan njegov stih i bez razlike svi će kazati da je reč je o velikom umetniku, omiljenom pesniku.
Tokom života je objavio veliki broj pesama, koje su postale antologijske, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908).
O životu, snažnoj emociji koju je perom preneo na papir, o njegovim ranama, razočarenju i prkosu moglo bi se govoriti dugo i mnogo. Njegov život i nedaća vidljivi si u svakom stihu. Pored ljubavne poezije, pisao je i poeziju sa dozom rodoljublja, baveći se nacionalnim temama, prikazujući socijalno stanje svog naroda i patnju onih koji zauvek napuštaju domove i odlaze u tuđi svet.
Život Alekse Šantića
Aleksa Šantić rođen je 27. maja 1868. godine u Mostaru, naselje Brankovac, gde provodi najveći deo svog života.
Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba.
Pošto je živio u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumijevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, a potom se 1883. godine vratio u Mostar. U gradu je zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica “ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“. U prvo vreme bio je prilično povučen, vodio je knjige u porodičnoj trgovini, te čitao listove i knjige do kojih je mogao doći u Mostaru. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka.
Početkom 1887. godine postao je saradnik „Goluba“, zatim časopisa „Bosanska vila“, te „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine“. Naredne godine osnovao je Srpsko pevačko društvo „Gusle“, a potom je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvjete“. Pripadao je mostarskom krugu književnika okupljenom oko lista „Zora“, koji je pokrenuo s Jovanom Dučićem i Svetozarom Ćorovićem.
U Prvom svetskom ratu austrougarske vlasti hapsile su ga kao istaknutog srpskog nacionalistu.
Na početku svog pesničkog stvaralaštva bio je pod uticajem srpskih pesnika Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja i Vojislava Ilića, ali je potom izgradio vlastiti pesnički izraz, karakterističan po elegičnim i rodoljubivim motivima.
Svoju najveću pesničku zrelost Šantić je dostigao između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najlepše pesme.
U svom životu voleo je više puta, jednu Zorku, jednu Eminu i Anku. Kako to biva u životu umetnika, voleo je onu koja mu nije bila suđena.
Majka Alekse Šantića je bila isključiva žena i nije dala sinu da se oženi sa svojom najvećom ljubavi Ankom Tomlinović, zato
što je katoličke vere. Anka je odlučila zbog ljubavi da pređe u pravoslavlje, pa je tada Aleksa saopšti majci da će se oženiti.
Međutim njegova majka je bila izričita, uzela ga je za ruku i odvela pred slavsku ikonu i rekla da se ikonom zaklinje da će ako to uradi njen pokop biti svadbeni dar. Znajući svoju majku Aleksa je bio siguran da će ona to zaista uraditi. Godinu dana nakon toga, Anka se udala za drugog, a kada su svatovi prolazili pored njegove kuće Aleksa je plakao. Rezultat toga je bio da se nikada
nije oženio. Svojoj velikoj ljubavi je posvetio najlepše stihove.
Danas, ulice, škole i trgovi nose naziv po ponosnom hercegovačkom Srbinu, Aleksi Šantiću koji nikada neće pasti u zaborav.
Povodom stogodišnjice smrti Alekse Šantića, SPKD ”Prosvjeta” Gradski odbor Mostar i SPKU ”Gusle” organizuju stogodišnji pomen pesniku u Mostaru. Parastos će se održati u subotu, 3. februara u 12 časova na srpskom pravoslavnom groblju Bjelušne u Mostaru. Pozvani su sve građane Mostara da im se pridruže i odaju počast najvećem pesniku Mostara.
Pobeda – info
