Povodom 114 godina od rođenja velikog književnika Mehmeda Meše Selimovića (26. april 1910. godine), naredne redove posvećujemo upravo njenu u znak zahvalnosti za književni rad i doprinos obrazovanju mnogih generacija.
Živimo u vremenu moderne tehnologije. Bez obzira na okolnost, knjiga je potrebna ljudima. Vreme velikih iskušenja je iza nas, ali i pred nama. Uprava u književnim delima pronalazimo razloge i objašnjenja zašto se po ko zna koji put svet nalazi pred iskušenjima. Večita borba između dobra i zla, između ljudi i neljudi uvek je naspram nas. Pisac čiji se romani čitaju iznova i iznova, pisac čija dela i danas, nakon toliko godina zauzimaju vrh liste najčitanijih, pisac čije reči citiramo jeste Meša Selimović.
Za života Selimović je umeo da kaže: „Uvek svi znaju za nesreću i zlo, samo dobro ostaje skriveno“ ili „Kad bi Bog kažnjavao za svako učinjeno zlo, ne bi na zemlji ostalo ni jedno živo biće“ ili „Više je dobrih ljudi na svetu nego zlih, samo se zli dalje čuju i teže osećaju, dobri ćute“. Njegov život je bio težak, što nam govore i njegova dela. Ličnu tragediju, nesreće koje su ga nemilosrdno pogađale, političke napade i osporavanja, preneo je na hartiju. Iako je slavu doživeo posle pedesete godine života, Meša Selimović nam je u amanet ostavio velika dela. Njegovi romani „Tišina“, „Derviš i smrt“, „Tvrđava“, obeležili su šezdesete i početak sedamdesetih godina 20.veka. U nastavku Vam predstavljamo biografiju ovog velikana pisanih reči.
Mehmet Meša Selimović je rođen u Tuzli, 26. aprila 1910. godine u istaknutoj muslimanskoj porodici, koja se izjašnjavala da su Srbi muslimanske vere. Za Tuzlu, rodno mesto, vezuje ga detinjstvo i osnovno i srednje obrazovanje. Nakon toga napušta Tuzlu, odlazi za Beograd gde upisuje srpsko-hrvatski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta 1930. godine, a četiri godine kasnije završava studije. Dve godine kasnije vraća se u Tuzlu da predaje u tamošnjoj gimnaziji, koja danas nosi njegovo ime. Početak Drugog svetskog rata provodi u rodnoj Tuzli gde je godine 1943. uhapšen zbog učestvovanja u partizanskim anti-fašističkim aktivnostima. Kada je oslobođen, postao je član Komunističke partije Jugoslavije i politički komesar partizanskog odreda u Tuzli. Nakon rata kratko je živeo u Beogradu i već se 1947. godine preselio u Sarajevo, gde je radio kao profesor u Srednjoj pedagoškoj školi i na Filološkom fakultetu. Bio je i umetnički direktor filmske kompanije Bosna film, rukovodilac dramskog dela Sarajevskog narodnog pozorišta i glavni urednik izdavačke kuće Svjetlost. Ogorčen zbog prikrivenog sukoba s nekoliko lokalnih političara i intelektualaca, Selimović se 1971. godine seli u Beograd,gde ostaje do svoje smrti 1982. godine. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine. U svom pismu Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976. godine, Selimović navodi da uprkos svojim muslimanskim korenima, sebe smatra Srbinom i srpskim piscem. Njegova prva knjiga, zbirka pripovedaka “Prva četa“, objavljena je 1950. kada mu je bilo 40 godina. Sledeće delo – roman “Tišine“, objavljen je 11 godina kasnije. Ubrzo potom, objavljeni su i romani “Tuđa zemlja” i “Magla i mjesečina“, za koje Selimović nije dobio naročito međunarodno priznanje. Međutim, roman “Derviš i smrt“, objavljen 1966. godine, postao je pravo remek-delo. Za ovaj roman je sam Selimović rekao da je roman o njegovom bratu, jer je u njemu prikazao jedva čujnu pobunu protiv društva i atak na sebe zbog kukavičluka i ćutanja kada je o njegovom bratu bila reč. Naime, i Mešin brat se borio na strani partizana u Drugom svetskom ratu, i obojica su stekla mnoge počasti. Međutim, negde pred sam kraj rata, njegov brat je optužen za krađu i sud ga je po kratkom postupku osudio na smrt. Meša se zbog toga nikada nije žalio iako mu je brat nastradao zbog toga što je ukrao krevet iz neke napuštene kuće da njegova supruga, koja je tada bila pred porođajem, ne bi spavala na podu. Četiri godine kasnije, objavljen je roman “Tvrđava“, koji je, za razliku od prethodnog, malo optimističniji i ispunjen verom u ljubav. Do sada su jedino ova dva Selimovićeva romana prevedena na engleski jezik. Takođe, napisao je i knjigu o reformi jezika i pisma Vuka Karadžića, zatim o starom paru koji se suočava sa starenjem i smrću na jednom dalmatinskom ostrvu, i svoju autobiografiju pod nazivom “Sjećanja“.
Njegov život je bio buran i na polju emocija. Zbog žene je ostavio sve i nikada se nije pokajao. Naime, sa prvom suprugom Desom ima ćerku Slobodanku, ali sticajem okolnosti kada se iz Tuzle preselio za Beograd upoznao je ženu koju je smatrao svojom najvećom ljubavlju. Upoznao je svoju Darku. Piščeva supruga Desa bila je ogorčena zbog takvog kraha braka, pa je navodno potegla moćne veze kako bi Meša bio pozvan pred sud. Zbog ljubavi isključen je iz partije, a kasnije i otpušten s posla. Iz drugog braka je dobio dve ćerke, Mašu i Jasenku.
Preminuo je u Beogradu, 11. jula 1982. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Danas se po njemu zovu ulice i škole. Nagrada „Meša Selimović“ koju dedeljuju Večenje novosti i Udruženje izdavača i knjižara Srbije ustanovljena je 1988. godine. U 2024. godini, nagrada za knjigu godine svečano je uručena Selemiru Raduloviću za pesničku zbirku „Zapis na stubu, jerusalimskom“.
Pobeda – info
