Slatki krompir, mačja repa, sunčev koren, topinambur, divlji krompir, morska repa, zemljana jabuka ili jerusalimska artičoka, samo su neki od naziva za ovu višegodišnju zeljastu biljku o kojoj pišemo danas. Kod nas, najrasprostranjeniji naziv je čičoka. Otporna je na apsolutno sve vremenske prilike, odlično podnosi velike minuse, ali i dugotrajnu sušu, a proizvodnja je toliko jeftina da je pogodna u bukvalnom smislu, za svako domaćinstvo. Sadni materijal se samo jednom kupuje jer se od njega biljka može eksploatisati čak i do 10 godina. Pripada istoj porodici kao i suncokret, imaju čak i sličan izgled nadzemnog dela. Njen latinski naziv je Helianthus tuberosus, i potiče iz porodice glavočika, Asteraceae. Izvorno stanište joj je Severna Amerika.
Helianthus tuberosus je autohtona vrsta u Severnoj Americi. Jerusalimsku čičoku, prvi su uzgajali domorodački narodi Amerike. Francuski istraživač, Samuel De Šamplajn, došao je do otkrića da su starosedeoci luke u Masačusetsku, Nauset, prvi gajili korenje koje ima ukus ove biljke. Nakon detaljnijeg istraživanja, utvrdio je da koren čičoke ima ukus sličan blitvi. Ovaj istraživač, direktno je odgovoran za prenos biljke u Francusku. Istoričar, takođe francuskog porekla, Mark Leskarbot, jerusalimsku čičoku je opisao kao „veliku repu ili tartufe“ koje su pogodne za jelo, ali „prijatnijeg ukusa od blitve“. U Londonu, engleski travar i botaničar, Džon Parkinson, zabeležio je da se ova biljka uzgaja u toj meri, da je postala potpuno uobičajena namirnica u svakom londonskom domu, imajući u vidu da, kada je prvi put stigla na tlo Engleske, predstavljala je isključivo namirnicu rezervisanu za kraljicu. S druge strane, holandski botaničar, Petrus Hondijus, je gomolj jerusalimske čičoke zasadio u svojoj sopstvenoj bašti kako bi mogao da prati njeno razmnožavanje. Tako je došao do zaključka da nakon sadnje, ova biljka dalje „sve radi sama“.
Jerusalimska čičoka je veoma pogodna za sadnju na evropskom tlu, te je do sredine XVI veka postala uobičajeno povrće u ishrani Evropljana. Takođe je korištena i za ishranu stoke, u Evropi i Americi. Nakon XVI veka, proširila se i na ostale delove sveta. Na našim balkanskim prostorima, prvi put se pojavila u XIX veku. Najčešće raste u gustim skupinama na plodnom, vlažnom tlu. Sreće se pored puteva, na njivama itd. Stvara guste populacije, te se smatra invanzivnom vrstom. Odgovaraju joj dobro drenirana zemljišta. Biljka stvara gomolje nakon prolećnog mraza ili u jesen, nakon prvog mraza. Širi se rizomima i stvara kolonije. Imajući u vidu da krtole opstaju godinama nakon sadnje, ova vrsta se bez problema širila od centralne Severne Amerike do istočnih i zapadnih regiona.
Uspešno komercijalno plasiranje čičoke uspeva tek kasnih ’90 ih, i ranih 2000 ih godina XXI veka. U Nemačkoj, u pokrajini Baden-Virtemberg, oko 90% proizvodnje jerusalimske čičoke se koristi za pravljenje alkoholnog pića poznatog pod nazivom „Topinambur“ (nemačka reč za čičoku). Poznata su i žestoka pića „Topinambur-Brantvejn“ što je svojevrsna rakija od čičoke, zatim „Topi“, „Erdapfler“, „Rosler“ i „Borbel“. Topinambur se proizvodi u Evropskoj uniji i Švajcarskoj. Isključivo se pravi od jerusalimske čičoke i sadrži najmanje 38% alkohola po zapremini. Ne sme da sadrži dodatne arome, ali ni alkohol. Jedini dozvoljeni aditiv je boja karamele.
U Francuskoj ishrani, ova biljka zauzima visoko mesto, a vrhunac popularnosti dobija na prelazu iz XIX u XX vek kada je proglašena za „najbolje povrće za supu“ na Festivalu baštine francuske kuhinje u Nici 2002. godine. Čičoka jeste višegodišnja biljka, ali se gaji kao jednogodišnja vrsta. Ima veoma dubok koren, a na podzemnoj stabljici se stvaraju gomoljasta zadebljanja koja izgledom podcećaju na đumbir.
Meso krtole (pomoću njih se razmnožava), može da bude ružičaste, bele ili žute boje i mogu podneti temperaturu do čak – 30 stepeni. Nepravilnog je oblika. Stabljika je dlakava, uspravna i može da dosegne visinu čak do 3 metra. Veoma je razgranata u gornjem delu. Na samom vrhu stabljike, nalaze se veliki cvetovi, crveno smeđe ili svetlo žute boje (otuda poređenje sa suncokretima). Cveta obično u septembru, kada je dan kraći od 12 sati, dok duže vegetacije skoro da ni ne cvetaju.
Listovi su valjkasti i srcolikog oblika, prekriveni sitnim dlačicama i na vrhu su ušiljeni. Imaju kratke lisne drške. Sade se u periodu od oktobra pa do sredine aprila. U situaciji kada treba da ponese velike suše, ona se na svojevrstan način konzervira i „čeka“ pogodnije uslove za razvoj. Može na istom mestu ostati godinama. Biljka se po nekim osobinama izdvaja od većine, kao što je berba ili vađenje gomolja. Njeni gomolji se mogu na kratko vreme čuvati u skladištu, pa čak i u frižideru. Međutim, posle nekog vremena, ona će svenuti, zato je najbolje kad se krtola vadi samo po potrebi. Takođe, još jedna karakterističnost je što, iako je vrsta krompira, čičoka nema skrob. U krtoli umesto njega kao glavnog sastojka krompira, postoji inulin, zbog čega je veoma povoljan za ishranu pacijenata obolelih od šećerne bolesti. Kuvana ili pečena čičoka se koristi kao prilog jelu, dok se od brašna (dobijenog od njenih gomolja), može pripremiti hleb. Takođe od gomolja, može se pripremiti i rakija ( od 100 kg možete dobiti oko 6 l rakije), ali i turšija putem procesa kiseljenja.
Pored upotrebe u čovekovoj ishrani, čičoku jedu i životinje. Kvalitetna stočna hrana se dobija kombinovanjem lišća i stabljike. Istraživanja su pokazala da krave muzare kojima se ubacuje u ishranu čičoka, mogu da daju čak do 6l mleka više na dnevnom nivou. Sveži gomolj ima tanku ljusku, tako da se veoma često koristi i kao hrana za svinje. Kao negativna strana, ona vremenom može postati korov i veoma je teško iskoreniti je s nekog zemljišta. Pored toga, nesvarljiva organska jedinjenja u gomolju, mogu prouzrokovati nadimanje. Čičoka je jedan od najpoznatijih narodnih lekova u borbi sa dijabetesom, pošto se inulin ne asimiluje u crevima. Samim tim, ne izaziva glikemijske udare. Istraživanja su pokazala da je temperatura pod kojom se ova biljka gaji veoma važna komponenta. Naime, temperaturne varijacije utiču na količinu inulina koju čičoka može da proizvede. Stvara manje inulina kada raste u hladnijim predelima. Ova namirnica je u pravom smislu reči riznica zdravlja. Sadrži brojne vitamine kao što su A, B1 i B2, C i D, kao i minerale kalcijum, cink, gvožđe. Veliku količinu proteina, celuloze i ugljenih hidrata. Najčešće se koristi u sirovom stanju, kao salata.
Medicinska istraživanja pokazuju da se čičoka koristi u terapiji usmerenoj na normalizaciju varenja, revitalizuje crevnu floru, a pomaže i kod različitih crevnih infekcija i opstipacije. Pored toga, normalizuje novo triglicerida i holesterola u krvi. Pokazala se kao moćno sredstvo u borbi obolelih od gihta, osteoporoze i reumatskih oboljenja. Jača imunitet i ima odlična antioksidativna i antibakterijska svojstva. Upotreba čičoke se preporučuje kod osoba koje boluju od anemije, bolesti srca i krvnih sudova. Ova kultura je veoma specifična i po tome što je odličan izbor esencijalnih aminokiselina koje organizam ne može sam da proizvede.
Od davnina se koristi u ishrani za smanjenje nivoa šećera u krvi. Biljka sadrži oligo-fruktozni inulin, rastvorljivi polisaharid oslobođen od skroba koji neguje dobre bakterije, sprečava nastanak infekcija i održava imuni sistem jakim. Čičoka je veoma zastupljena i u preparatima za gubljenje telesne mase. Imajući u vidu da pomaže ubrzanju metabolizma i samim tim topljenju masnih naslaga, pored toga, može biti od velike pomoći i osobama sa visokim holesterolom. Istovremeno pomaže normalizaciji nivoa triglicerida u krvi, i zaštitu od mnogobrojnih kardiovaskularnih bolesti. Nisu zabeleženi negativni efekti pri umerenoj konzumaciji ove biljke.
