Velik je Radoje. Neponovljiv. Ali, ruku na srce, lako je njemu bilo da satiričnom misli secira sve anomalije ondašnjeg društva na pitak i šarmantan način. Ajde, Domanoviću, da te vidim danas – pre olovke bi se istupili samo nervi, pre nove stranice morao bi pasti novi bensedin, pre britke misli morali bi se dešifrovati nimalo britki ljudi.
On je, na kraju krajeva, imao posla sa samo jednim volom, personifikacijom dela puka – a mi ih danas imamo nekoliko.
Nije li, uostalom, cela opozicija Srbiji sve dok grlato riču ime države koju ruše, sačinjena od takvih: rogonja, potom onih koji bi voleli da imaju rogove, ali ih priroda nije obdarila, zatim onih kojima su rogovi „potkresani“ i na posletku onih kojima nisu samo rogovi, već i drugi delovi tela potkresani?
Na kraju krajeva, samo voline mogu dozvoliti da im alfa mužjak bude dezerter sa francuskim državljanstvom koji je učestvovao u aboliranju terorista i ćutao na paljenje manastira; samo voline mogu dozvoliti da im glavni čoban bude u Prištini i da na njegovu frulu reaguju; samo voline mogu ispašu deliti sa lažnim monarhistom zimzelenog prezimena koji jedino još iz svog džepa nije krao, premda i to nije isključeno.
U ovom je, naddomanovićevskom krdu, još nekoliko poštenjačina: rogonja iz Čačka koji se podjednako umiljavao i Đilasovoj i Skotovoj ruci (ovaj drugi je i omogućio da se rika čuje i u skupštini), ali i rogata zavetovana nasleđu pokojnog oca koji je za stan prodao prvu antikomunističku vlast u Beogradu.
Riču tako skupljeni pred skupštinom, pred predsedništvom, gde stignu, sanjajući o moćnijim pastirima, bogatijem valovu i lepšoj štali, maštajući da su baš oni taj Ferdinand koji će probosti prvog matadora Balkana, čoveka čiju zastavicu ne može da pogodi ni istok ni zapad dok štiti svoje.
A, sutra? Već sutra, kada shvate da narod odlično razlikuje stoku i ljude, ukrstiće po dobrom starom običaju rogove između sebe. I tako i treba.
Jer, od vajkada, volovi se bave volovskim, a državnici – državničkim poslom.
T. Lovreković
