Mnoge znamenite žene Novog Sada nisu svojim rođenjem dobile status Novosađanke, ali su svojim radom i ugledom svakako zaslužile da se nađu među zaslužnim građankama Novog Sada. Iako su neke od njih provele ceo život u ovom gradu, mnoge počivaju u drugim gradovima, daleko od mesta gde su ostvarile san. Ovu kolumnu posvećujemo upravo svima njima, jer su za nas podjednako važne žene koje su rođene u Novom Sadu kao i one koje su u njega došle i sa sobom donele sve svoje vrednosti koje su nastavile da razvijaju u ovom gradu. Danas pišemo priču o sestrama, Milici i Anki Ninković.
Milica (1854-1881) i Anka (1855-1923), bile su prve socijalistkinje aktivne u političkom životu Kneževine Srbije. Njihov politički aktivizam obično ih smešta u kolo sledbenika Svetozara Markovića. Sestre Ninković su rođene u Novom Sadu, gde su se i obrazovale. Jedno vreme im je privatni učitelj bio Svetozar Marković koga su i pre toga poznavale preko novinskih tekstova i nastupa u Ujedinjenoj omladini srpskoj. Školovanje su zatim nastavile na Univerzitetu u Cirihu, koji je prvi otvorio vrata devojkama, gde su u periodu 1872-1874 bile na pedagoškim studijama. Posle uspešno okončanih studija, sestre Ninković su otišle u Kragujevac u Kneževinu Srbiju. Viša ženska škola i list Oslobođenje – list za nauku i književnost, bili su prvi projekti kragujevačkih socijalista u čijoj realizaciji su one učestvovale, najpre u vezi sa školom. Zna se da je po njihovoj zamisli, 1. januara 1875. godine bio objavljen konkurs za upis učenica u višu žensku školu.
Sestre Ninković su u javnom životu Kneževine Srbije bile obeležene kao komunistkinje i nepoželjne strane državljanke, te su 1875. godine, da bi izbegle deportaciju, zaključile brakove sa istomišljenicima i saborcima: Milica Ninković sa Perom Todorovićem, a Anka Ninković sa Sretom Anđelkovićem. Po povratku u Kragujevac, one će sa supružnicima-saborcima nastaviti politički rad okupivši se oko lista Staro oslobođenje. Čitava redakcija je živela i radila kao dobro organizovana komuna, a sestre Ninković su bile predvoditeljke, vodile su korespodenciju sa inostranstvom, knjigovodstvo, korekturu i bile su odgovorne za podlistak. Rad sestara Ninković u socijalističkom pokretu je bio neumoran, ali retko imenovan. Ipak, zna se i da je ideolog ruskog narodnjaštva Petar L. Lavrov bio u kontaktu sa Milicom i Ankom Ninković i da je cenio Miličino poznavanje političke ekonomije. Tokom drugog boravka u Cirihu (1879), Milica Ninković je, prema preporuci P.L.Lavrova, bila u kontaktu sa socijalistima Karlom Kauckim i Eduardom Bernštajnom, sa kojima je raspravljala o kritici ideja Nikolaja G. Černiševskog, ekonomskoj teoriji Džona S. Mila i Maltusovoj teoriji.
Milica Ninković je za Godišnjak za društvene nauke i socijalnu politiku, Ludviga Rihtera, dala podatke o srpskom socijalističkom pokretu. Poznato je pismo Anke Ninković P.L.Lavrovu, u kojem ga obaveštava o objavljivanju prevoda njegovih istorijskih pisama u listu Oslobođenje (1870). Milica Ninković je na ruski prevela knjigu Srbija na istoku S. Markovića, na nemački je prevela Uništenje estetike Pere Todorovića, za list Prve internacionale Napred, prevela je članke Svetozara Markovića, a za list Socijaldemokrat, delove Azbuke socijalnih nauka Belvi-Flerovskog. Sestre Ninković su bile deo socijalističkog fronta koji je 1876. pobedio na izborima u Kragujevcu i koji je tim povodom organizovao manifestaciju Crveni barjak. Represija režima kneza Milana Obrenovića nije odmah usledila jer je izbio Prvi srpsko-turski rat (1876-1877), u kojem je Milica Ninković bila dobrovoljno bolničarka. Da bi izbegli robiju, mnogi socijalisti su morali da odu u inostranstvo. Milica je jedno vreme bila u Beogradu, a onda je došla u Novi Sad, gde su socijalisti 1878. pokrenuli socijalističko glasilo Stražu. I u toj socijalističkoj komuni, ona je neumorno radila. Dobila je rusku stipendiju za studije medicine koje je započela u Petrogradu, kasnije nastavila u Cirihu i Parizu. Tuberkuloza ju je nažalost sprečila da završi studije. Teško bolesna se vratila u Kragujevac, kod sestre Anke, gde je i umrla u 27. godini.
Anka Ninković je, posle mnogih životnih gubitaka, otišla u Švajcarsku, gde se priključila teozofskom pokretu Rudolfa Štajnera. Po povratku u Srbiju radila je kao upravnica i vaspitačica Doma učenica u Beogradu. Živela je povučeno. Umrla je u Beogradu gde je i sahranjena.
Milica i Anka Ninković su stanovale u kući koja se nalazila u Ulici Zlatne grede 4. Kuća je porušena prilikom izgradnje gimnazije Jovan Jovanović Zmaj. Milica i Anka su mlade otišle iz Novog Sada, živele i umrle u Kragujevcu i Beogradu, ali su ostavile trag u nacionalnoj socijalističkoj misli. Jedna ulica u Novom Sadu u blizini Novosadskog sajma nosi njihovo ime. Na kraju ove ulice je postavljena spomen-ploča koja obaveštava o značaju njihovog dela.
Tekst preuzet iz knjige, Ženska imena Novog Sada
Turistička organizacija Grada Novog Sada
