Čovek je prolazno biće na ovom svetu, privremeni putnik na ovoj planeti. Svi smo mi ovde privremeno, svi smo mi prolazni, ali ono što ostaje nakon nas jeste ono po čemu nas pamte i ono u čemu se ogleda dragocenost svakog života, a to su dela koja nas poput vernog pratioca slede u životu i ostaju nakon nas.
Jedan od njih čije delo i danas živi, čije ime i danas izgovaramo sa ponosom iako nije živeo u našem vremenu jeste veliki srpski pesnik, biser Hercegovine, simbol grada Mostara, Aleksa Šantić.
Na današnji dan, 27. maja 1868. godine rođen je Aleksa Šantić. Naredne redove posvećujemo upravo njemu u znak zahvalnosti za književni rad, u znak vrednosti njegove poezije. Život i delo velikog Šantića je tema u kojoj bismo mogli pisati u nastavcima. Njegova dela, stihovi, patriotizam i veliko srce kao planinski vrhovi Hercegovine, nadživeli su svoje vreme i pridružili se našoj savremenosti.
Aleksa Šantić rođen je 27. maja 1868. godine u Mostaru, naselje Brankovac, gde provodi najveći deo svog života.
Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živio u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumijevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, a potom se 1883. godine vratio u Mostar. U gradu je zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica “ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“. U prvo vreme bio je prilično povučen, vodio je knjige u porodičnoj trgovini, te čitao listove i knjige do kojih je mogao doći u Mostaru. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka.
Početkom 1887. godine postao je saradnik „Goluba“, zatim časopisa „Bosanska vila“, te „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine“. Naredne godine osnovao je Srpsko pevačko društvo „Gusle“, a potom je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvjete“. Pripadao je mostarskom krugu književnika okupljenom oko lista „Zora“, koji je pokrenuo s Jovanom Dučićem i Svetozarom Ćorovićem.
U Prvom svetskom ratu austrougarske vlasti hapsile su ga kao istaknutog srpskog nacionalistu.
Na početku svog pesničkog stvaralaštva bio je pod uticajem srpskih pesnika Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja i Vojislava Ilića, ali je potom izgradio vlastiti pesnički izraz, karakterističan po elegičnim i rodoljubivim motivima.
Svoju najveću pesničku zrelost Šantić je dostigao između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najlepše pesme. U svom životu voleo je više puta, jednu Zorku, jednu Eminu i Anku. Kako to biva u životu umetnika, voleo je onu koja mu nije bila suđena.
Majka Alekse Šantića je bila isključiva žena i nije dala sinu da se oženi sa svojom najvećom ljubavi Ankom Tomlinović, zato što je katoličke vere. Anka je odlučila zbog ljubavi da pređe u pravoslavlje, pa je tada Aleksa saopšti majci da će se oženiti. Međutim njegova majka je bila izričita, uzela ga je za ruku i odvela pred slavsku ikonu i rekla da se ikonom zaklinje da će ako to uradi njen pokop biti svadbeni dar. Znajući svoju majku Aleksa je bio siguran da će ona to zaista uraditi. Godinu dana nakon toga, Anka se udala za drugog, a kada su svatovi prolazili pored njegove kuće Aleksa je plakao. Rezultat toga je bio da se nikada nije oženio. Svojoj velikoj ljubavi je posvetio najlepše stihove.
Aleksa Šantić pripadao je čuvenom mostarskom književnom krugu zajedno sa Jovanom Dučićem i Svetozarom Ćorovićem. Postavio je temelje savremene kultrure u Mostaru i od grada napravio kulturno čudo. Mi smo i danas ponosni na našeg Šantića i sigurni smo da njegova dela lebde oko nas.
Pobeda – info
