Jedan je od prvih „glasnika” proleća. U zavisnosti od podneblja, cveta već početkom godine, u januaru ili februaru. Kukurek pripada familiji ljutića, Ranunculaceae. Obuhvata oko 20 vrsta koje su najčešće rasprostranjene u Evropi i Mediteranu, a neke vrste mogu se naći i na Tibetu, Helleborus thibetanus. Najopasniji kukurek po zdravlje čoveka, božićna ruža, Helleborus niger, izuzetno je otrovan i njegova upotreba može da dovede do poremećaja rada srca, čak i smrti. Na našu sreću, ova vrsta ne raste na području Srbije. U našoj zemlji, izdvajaju se 4 vrste, od kojih je najzastupljeniji mirisni kukurek, Helleborus odorus. Srpski kukurek, Helleborus serbicus, endemična je vrsta koja raste isključivo u Srbiji. Možemo je naći na Fruškoj Gori, Vršačkim planinama i u Deliblatskoj peščari. U okolini Rtnja, rasprostranjen je u hrastovo – bukovim šumama.
Ova višegodišnja biljka dostiže visinu do 60 cm. Ima krupne cvetove zelene, ljubičaste, bele ili ružičaste boje. Veoma često se može naći u šumarcima oko gradova i naselja, a uglavnom naseljava šumske predele. Biljka je izuzetno otporna na vremenske uslove, pa tako čak i usred zime, ukoliko nema snega, izniknuće nova stabljika sa cvetovima, jer mnoge vrste kukureka imaju tzv. prizemno lišće koje je zimzeleno, i dok stabljika sa cvetovima uvene i istruli, prizemno lišće odlično podnosi vetrove i snegove, te ostaje zeleno tokom cele zime. Prizemni listovi imaju dugačku dršku na čijem se gornjem delu nalaze palmoliko raspoređeni uski i dugački listići, tako da ceo list liči na malu tamno zelenu palmu koja izviruje ispod snega. Pored tih „palmica” , u februaru niču nove stabljike i cvetovi kukureka.
Lekovita i otrovna svojstva kukureka poznata su još iz antičkih vremena. Sudeći po starim zapisima i legendama, kukurek je bio značajna biljka antičkih vremena, posebno zbog svojih otrovno-lekovitih svojstava. Stari Grci su ga koristili kako u lečenju ludila i mahnitosti, tako i u vrlo efikasnom i brzom trovanju neprijatelja. Glavni otrovi kukureka su heleborin, helebrin i heleborein, te su oni i odgovorni za smrtonosnu reputaciju ove biljke. Antički heroj, Herkul, koga je s vremena na vreme obuzimalo ludilo, izlečen je zahvaljujući kukureku. Izlečio ga je Antikiros, koji je napravio lek od otrovnog crnog kukureka. Zahvaljujući Herakleovom izlečenju, Antikiros je postao veoma poznat iscelitelj, a naselje u čijoj okolini je rastao crni kukurek, nazvano je po njemu Antikira.
Ovom biljkom, antički Grci su lečili duševne bolesnike, naročito one agresivne, a takođe i vrlo efikasno trovali svoje neprijatelje. Bilo je u to doba pokušaja da se epilepsija leči mlekom koza koje su jele kukurek – a ipak preživele, jer su poljoprivrednici primetili da od ovakve hrane stoka oboleva, pa i ugine. Desetogodišnji rat u Grčkoj, u VI veku p.n.e., vođen između gradova Delfi i Kire, završen je zahvaljujući kukureku, koji su stanovnici Delfa dodali u vodu kukurek, koju je koristila neprijateljska vojska. Svi vojnici su dobili srčane smetnje i probleme s varenjem, i nisu mogli da se bore.
Starije stanovništvo u selima je držalo kukurek u kući, kao „proveren lek“ protiv reumatskih bolova i zapaljenja zglobova. U novije vreme, bilo je pokušaja da se rak pluća leči kukurekom, ali ne postoje istraživanja o rezultatima ovakvog lečenja. Zbog ovakvih ciljeva i razloga, neophodno je da svaku upotrebu kukureka nadgleda lekar ili farmaceut. Cela biljka je otrovna i gorka toliko, da je čak i insekti zaobilaze. Sadrži čitav spektar potencijalno opasnih sastojaka, među kojima je najvažniji helebrin koji može da utiče na rad srca. U veterini, narodnoj i naučnoj, kukurek je upotrebljavan kao laksativ, za regulisanje rada srca, suzbijanje vašljivosti i grinja šugarca. Samo ime kukurek, kukorjak, ili kukorek, upućuje na drevni kult mrtvih, jer sadrži reč kuku, koja se u našim krajevima, koristi u naricanju za mrtvima.
Pobeda-info
