Istočni Mediteran i Kavkaz, staništa su iz kojih potiče. Jedan od najuticajnijih rimskih književnika, Vergilije, ovu biljku je gajio kao hranu za pčele, opisivajući je kao veoma mirišljavu. Rimljani su je doneli u Englesku, gde je postala najomiljenija začinska biljka. U priručnicima o začinskom bilju pominje se još u XVI veku. Ova jednogodišnja, začinska i veoma lekovita biljka, Čubar, dugo se tokom istorije koristila se umesto bibera. Satureja hortensis, što je njen latinski naziv, može da naraste 20 do 40 cm i snažno se grana. Izdanci su obrasli retkim dlačicama i tamnozelene su boje, dok za vreme cvetanja postaju ljubičaste ili mrkozelene. Listovi su dugački od jedan do tri centimetra, uskokopljasti, skoro sedeći. Biljka cveta od juna do jeseni. Veoma je prilagodljiva biljka i može svuda uspešno da se gaji. Pripada istoj porodici biljaka sa ruzmarinom, origanom, majčinom dušicom, lavandom i matičnjakom.
Čubar je omiljena začinska biljka u mesnoj industriji, ali i u domaćinstvima. Nemci je zovu pasulj trava, zbog svojstva da ublažava nadimajuće dejstvo pasulja. Može se upotrebiti kao začin za jela od pasulja, za kobasičarske proizvode, divljač i razne salate. Jaka aroma može dati gorak ukus jelima, pa prilikom upotrebe ne treba preterivati.
Ima svojstva antispazmolitika, afrodizijaka, astringensa, baktericida, karminativa, ekspektoransa, fungicida, stimulansa. Pojačava lučenje stomačnih sokova, ublažava nadimanje, pročišćava organizam, ublažava tegobe organa za varenje i disanje. Zbog fenolnih materija u eteričnom ulju, za čubar je karakteristično jako antiseptičko delovanje. Utvrđeno je njegov pozitivan antivirusni efekat u lečenju herpes simplexa tipa 1 i HIV 1. Kod nas je nepravedno zaboravljena začinska biljka koja svojim mirisom podseća na origano, timijan i majčinu dušicu. Ova začinska vrsta, u narodu je poznata i pod nazivima: bresina, čubar, letnji čubar, vrijesak, bažulek, jaber, čubrica. U kuhinjama Jugoistočne Evrope i Sredozemlja, apsolutno je neizostavni deo raznih specijaliteta. S obzirom na svoju oporost, koristi se kao začin za jela od mesa i povrća koja se dugo kuvaju.
Kao lek, upotrebljava se cela biljka ili samo listovi. Ima dve berbe. Najbolja za začin i u lekovite svrhe jeste biljka ubrana neposredno pred početak cvetanja, dok se druga berba može obaviti dok je u punom cvatu. Biljka se odreže iznad zemlje, poveže u male snopove i suši u senovitom i prozračnom prostoru. Vrsta čubra iz iste porodice kod nas, poznata je pod nazivom Satureja Montana, i raste na Rtnju. Cveta do novembra, a izuzetno je važan za pčelinje paše, kao veoma medonosna biljka. Za čišćenje organizma priprema se čaj od mešavine 20 grama čubra i 10 grama nane. Pripremljeno osušeno bilje treba preliti sa 5 decilitara ključale vode i ostaviti da odstoji tri sata. Procediti čaj i piti umesto vode. U nekim krajevima Srbije, pojedini stočari uz pomoć ove biljke prave neobične delikatese. Kozji sir uvaljaju u osušeni čubar i hrastovu koru, i ostavljaju da zri. Tako dobiju izuzetno ukusan i zdrav kačkavalj. Ovaj sir se pravi bez ikakvih aditiva.
U mnogim delovima Evrope pa i kod nas na Balkanu, raste mnogo vrsta divljeg čubra. Kulturne forme ove biljke, gaje se zbog izrazito aromatičnog lišća koje se upotrebljava uglavnom kao začin u jelima i konzervama. Gaji se najčešće u vrtovima i baštama kao sporedni usev. U današnje vreme, najviše se gaji u Španiji, Francuskoj, Kanadi, Nemačkoj, SAD i Hrvatskoj.
U Bugarskoj, umesto soli i bibera, na stolu često stoji tzv. šarena so: mešavina soli, slatke mlevene paprike i čubra. Rumuni čubar dodaju u sarmu, kao i u smesu za ćevape. Azerbejdžanci njime obogaćuju ukus crnog čaja, a u južnoj Italiji, osim što se koristi kao začin, tradicionalno služi za čišćenje bačvi u kojima se čuva vino. Ljudi su na tu burad kačili i stabljike ove biljke, kako bi njen miris terao vinske mušice. Dobar je i u borbi protiv moljaca, pa se može staviti u ormare, poput lavande.
