Tokom srednjeg veka, ova biljka se koristila za lečenje šećerne bolesti, pojačanog mokrenja, preznojavanja i sprečavanja prehlade i gripa. U srednjevekovnim gradovima, Avdika ili Burjan se obavezno sadio. Narodna medicina je biljku isticala kao efikasno sredstvo za čišćenje organizma. Od nje se uglavnom pripremao čaj, različite marmelade i slatko. Latinski naziv biljke je Sambucus ebulus, i pripada familiji, Adoxaceae. Naziv roda, Sambucus, ukazuje na višegodišnju zeljastu biljku koja prirada vrsti Zova, Sambucus nigra.
Najčešće stanište avdike jeste Evropa, zapadna Azija i severna Afrika. Na svim teritorijama je veoma poštovana kao narodni lek. Raste po ivicama šuma, livadama, neobrađenim površinama odnosno na svim otvorenim staništima koja su bogata organskim materijama. Kod nas, na Balkanu, ova biljka se koristi i za pravljenje rakije. Koren se vadi u rano proleće ili u jesen, a list, kada je biljka u procesu cvetanja. Plod je pogodan za obradu tek kad sazri. Biljka ima specifičan, neprijatan i odbojan miris što je veoma korisno jer odbija različite glodare, kao što su miševi i krtice. Koren se pokazao kao odlično sredstvo za borbu protiv opstipacije i kod reumatskih bolesti. Plodovi su laksativna sredstva. Bojene materije iz bobica, koriste se kao korigens. Od listova se može pripremati vino, sirup protiv kašlja i nakupljanja sluzi u plućima.
Biljka ima mnogo imena u narodnoj medicini. Poznata je pod nazivima abad, abdika, abzovina, avta, aldum-trava, anta, aptika, aptovina, aptovnjak, aptuga, aftika, bazg, bazdika, bozovina, bujad, zovina, kokošije grožđe, kurjački rep, optovina, smrdljiva zova, steničnik, habad, habdika, habdovina, hapta, haptika, hobed. Biljka može da dostigne visinu do 2m. Listovi su naspramni, sastavljeni od 7 do 11 duguljastih i šiljatih listova. Cvetovi su beli, mada poneke vrste imaju i ružičaste nijanse. Kada su skupljeni u cvast, liče na štit, i nalaze se na vrhu stabljike. Cveta u junu i julu.
Plod je okrugla, sočna, crna bobica. U medicinske i druge svrhe, upotrebljivi su svi delovi biljke; koren, list i plod. U korenu ima cijanogenetskih heterozida i gorkih materija. Koren se u narodnoj medicini upotrebljava spolja i iznutra protiv reumatizma: 1 kg iseckanog korena kuva se 2 sata u 10I vode, i u toplom dekoktu, drži ruka iIi noga; istovremeno se pije 2-3 čaše dnevno.
Svi delovi biljke deluju kao laksativ, diuretično i izazivaju znojenje. Zrele bobice mogu da se izgnječe i ostave 2 do 5 dana, pri čemu se odigrava vrenje, kako bi se sok izbistrio. Nakon toga se iscedi i profiltrira. Ovaj sok izaziva znojenje i čišćenje. U mnogim ratovima, često se od zreIih plodova avdike kuvao pekmez i pekla rakija svojstvenog, neprijatog mirisa, od koje može da boli glava. Korištena je protiv neprijatelja.
Avdika voli vlagu i ilovaču. Rasad se vrši sečenjem stabla između septembra i marta, tako što se jednostavno zabije u zemlju na dubinu od 5 do 10 centimetara. Veoma brzo, ona će pustiti svoje korenje. Takođe, može da se širi i razvija zasadom zrelih plodova.
Kao i do sad, za svaku biljku o kojoj smo pisali, preporučujemo pažljivo konzumiranje avdike. Proizvodi koji su napravljeni od ove biljke, ukoliko se koriste u velikim količinama, mogu da izazovu mučninu i povraćanje. Takođe, osobe koje imaju problema sa želudačnom kiselinom, osetljiv želudac ili neku dijagnozu vezanu za ovaj organ, ne bi trebalo uopšte da konzumiraju biljku. Ono što je najgore što ova biljka, ukoliko se koristi u velikim količinama može da izazove, je ciklopegija, odnosno paraliza cilijarnog mišića oka, čime dolazi do gubitka akomodacije. Zbog paralize mišića, sočivo neće moći da se prilagodi i fokusira objekte na blizinu. Slični rezultati dešavaju se i kod presbiopije, kada sočivo gubi elastičnost i ne može više da fokusira na blizu.
Pobeda-info
