Ne znam koliko godina.
Ne jer sam nemaran, ili jer mi nisi bitan, već jer je i sat previše – a puno je sati prošlo od kako tvoje večito picnute cipele ne dodiruju zemlju, nego oblake. Uostalom, šta su godine u odnosu na večnost – a ti si ime u večnost, makar kroz hiljade srca koje su te obožavala ili makar uvažavala zbog prisustva dela i odsustvo nedela, uklesao odavno, podebelim slovima?
Ne znam, dobri moj Sale Mijanoviću, šta bih ti rekao dobro, a da te ne slažem – premda si ti uvek umeo progutati tuđu laž, praveći se nevešt i glup, kako nekoga ne bi povredio, iako ti je onaj čip sa digitronom u glavi radio nepogrešivo, a ti si neretko završnu kalkulaciju krivio na svoju štetu.
Malo je ostalo onih koji koračaju tvojim stopama – i svakog sata, kada već spomenusmo taj sat kao jedinicu mere ih je sve manje. Sve je više onih koje si gledao sa prezirom ili podsmehom – ili je to samo do mene? Možda sam ja, pošto si mi prošao kroz život, ma šta prošao, ušao u njega i dok dišem ostao, počeo sve da upoređujem sa tobom – a, koliko god mi bili sujetni, ti si neuporediv.
Danima sam veštim izgovorima izbegavao bilo šta da napišem po nagovoru tvog kuma Dekija. Danas nisam mogao, a nisam ni hteo pronaći izgovor. Oko uspomene na tebe nema izgovora. Čopor ti se raštrkao. Oni za koje si znao da će izdati prvom prilikom, to su i uradili, oni za koje si verovao da neće nikada, to uradili puta dva ili puta tri. Previše Juda među premalo apostola, valjda to tako uvek ide.
Ostali su ti samo najverniji. A, i šta će ti više? Možda ti nisi zasluživao da te zaborave, izdaju i prodaju – ali oni svakako nisu zasluživali da budu u tvom društvu za života, pa ni posle onog biološkog.
Toliko si anegdota i dobrih dela ostavio iza sebe, da ne prođe dan da ne pomislimo na tebe, ne spomenemo te, da nam ne izmamiš makar osmeh. Lično, mrzim godišnjice, a ova me podosta boli. Budi miran, tamo gde jesi, poslednji šmekeru – neću ti sutra zapaliti sveću. Ali ću misliti na tebe, baš kao i kum i drugi dragi ljudi, preostala 364 dana u godini. I truditi se da makar malo budem kao ti – a, to priznaćeš, ne može baš svako.
Voli te tvoj Tomo Lovreković.
