Novija srpska istorija nije pošteđena teških i slavnih bitaka, junaka i heroja, čija su dela zadužila naš narod. Istorija nas je učila o događajima koje su naši preci nosili na svojim plećima. Priče su se prenosile sa kolena na koleno, a mi smo stvarali sliku i osećali ponos i patnju. Međutim, kraj 20. veka, kada je svet duboko zagazio u razvoj tehnike i tehnologije i kada je demokratija bila na vrhuncu, jedan narod se borio za goli život, čemu smo i mi svedočili. Srpski narod se opet našao po ko zna koji put, tokom 20. veka na udaru svetskih sila, a ovo je priča o ratu na Kosovu i Metohiji, o bici između Davida i Golijata, o novom Kosovskom boju i div junacima sa Košara.
U znak sećanja na 25 godina od početka bitke na Košarama (9. april 1999. godine) sledeće redove posvećujemo herojima koji su stajali na braniku otadžbine i položili svoje živote za službu u nebeskoj straži.
Raspad SFRJ i Dejtonski sporazum (1995.) iscrtali su nove državne granice na Balkanu. Dok su drugi radili na pitanju svoje državnosti, tadašnja SR Jugoslavija, a današnja Srbija bila je usmerena na očuvanje svojih granica i teritorije. Otvoreno Kosovsko pitanje opet je stavilo srpskog vojnika u odbrambene položaje. Struktura stanovništva na Kosovu i Metohiji diktirala je uslove odnosa Šiptarskog naroda prema Srbima. U miru sa Srbima nisu poželeli da žive, te su se latili puške i formirali takozvanu OVK (oslobodilačka vojska Kosova).
Eskalaciju sukoba na Kosmeta donela je 1998. godina. Susedna Albanija je uveliko naoružavala i obučavala stanovništvo svoje populacije koje je živelo na Kosmetu za novi rat. Kosovski rat je bio na pragu, a srpske snage su očekivale prvi udar, dok su granični prelazi bili posebna meta. Godine 1998, upadi po mestima, paljenje i brutalno ubijanje i otmica Srba, izazvali su reakciju bezbedonosnih snaga naše države. Stanovništvo se moralo zaštititi po svaku cenu, a zemlje Zapadne Evrope i Amerika posmatrale su postupanje srpskih vlasti kao agresorski čin i radile na jačanju OVK. U tim trenucima bili smo svesni kakvog protivnika imamo, ali svesni i činjenice koju svetinju branimo.
Odgovor Zapadnih sila i Nato alijanse je usledio marta 1999. godine kada je počelo bombardovanje SR Jugoslavije. Kraj 20. veka ostaće upamćen po nezapamćenoj zločinačkoj agresiji prema nevinom narodu, srpskom narodu, koji je branio svoju teritoriju, Južnu srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju i koji je spašavao živu glavu.
April mesec, sa vrha Prokletija poznaje se svaki trag u snegu, Vojska Jugoslavije budna bdi nad karaulom Košare očekujući pravac udara OVK iz Makedonije. Za vojne snage naše komande, kopnena invazija je bila očekivana, bilo je pitanje trenutka. Sablasna tišina na karauli Košare (koja se nalazila između Peći i Đakovice, na samo 200 m od državne granice sa Republikom Albanijom) budila je strepnju, a šapat zla je bio sve jači. Osvanuo je dan, 9. april kada je počela bitka na Košarama između Vojske Jugoslavije i šiptarskih terorista. Začula se strahovita grmljevina, paralo se nebo na 2.000 m nadmorske visine udarima artiljerije po svim pravcima. Bitka je trajala 67 dana i završila se 14. juna kada se Vojska Jugoslavije nakon potpisanog Kumanovskog sporazuma povukla sa prostora Kosova i Metohije.
Ova bitka je upisana u anale vojne istorije kao sinonim odbrane vekovnog ognjišta i dokaz da „boj ne bije svetlo oružje, već boj bije srce u junaka“. Svoje živote su na karauli Košare položili mladići, gotovo dečaci i složno kao jedan pošli u večnost, na liniji pakla, u borbi između dobra i zla. Broj od 108 čestitih duša upisan je u srpsku istoriju kao junaci sa Košara, koji su se pridružili Lazarevoj nebeskoj vojsci.
Tokom besomučnih borbi koje su trajale duže od dva meseca svoje učešće u sukobima uzeli su: vod Vojne policije, 125. Motorizovana brigada, 63. Padobranska brigada, 72. Specijalna brigada, 125. Brigada, 53. granični bataljon, divizion 52. artiljerijske brigade, kao i dobrovoljci.
Iako naše vojne snage nisu imale ni trenutka odmora i uprkos ledenoj kiši, snegu, mrazu, branili su svaki položaj do poslednjeg trenutka. Moral je bio na visokom nivou, jer su u mislima držali svoje pretke, a i porodice koje su ostavili svojim kućama. Poput hrabrnog srpskog vojnika koji se proslavio u Prvom i Drugom svetskog ratu, pošli su u susret žrtveniku.
Pored neprijateljskih OVK snaga koje su bile podržane i od strane Nato avijacije, preko Košara se nije moglo. Uz veštu komandu iza koje su stajali general major Vladimir Lazarević, pukovnik Dragan Živanović i potpukovnik Ljubinko Đurković, strateški je organizovana gotovo nemoguća odbrana teritorije.
Danas se sa ponosom sećamo stradalih i preživelih vojnika tadašnje Vojske Jugoslavije. Odajemo im zahvalnost i počast pominjanjem u udžbenicima istorije i spomen obeležjima, a suze njihovih majki, supruga, očeva, braće, sestara i dece obavezuju nas na svetu dužnost odbrane Kosova i Metohije, koja i danas traje.
„Da Bog meni pokoj, s junacima poda, skupom cenom majko plaća se sloboda…“ – Junaci sa Košara (Milutin Popadić)
Pobeda – info
