„Niko ne zna šta su muke teške, dok ne prođe Albaniju peške“.
Zemlja i istorija pamte ono što je čovek zaboravio, krv svedoči, a vetar šapuće ono što je nekad bilo. Bog, nebo i planina su jedini neprolazni svedoci stradanja srpskog naroda tokom Prvog svetskog rata, a ovo je priča o albanskoj golgoti, koja je mnogo teža nego što mi danas zamišljamo, sa dubokom simbolikom koja seže više od povlačenja preko Albanije.
Centralne sile napadom na Srbiju 1914. godine započele su Prvi svetski rat. Srpska vojska na opšte iznenađenje je uspešno odolevala napadima i izvojevala značajne pobede nad daleko nadmoćnijim i brojnijim neprijateljem. Istorija nas je naučila o slavnim pobedama na Kolubari i Ceru, međutim, ubrzo je nastupio mračni period istorije srpskog naroda koji je i dan danas enigma za proučavanje u vojnim udženicima.
Ljuta zaraza – tifus je kosila stanovništvo, njene posledice su ostavile opustošene gradove i oslabljenu vojsku. Rat je bio u toku, a Austro-ugarska i Nemačka su saterale srpske vojne redove u stanje prve velike krize. Umorni, oslabljeni od bolesti i prethodnih ratova, uz nedostatak municije i sredstava, srpski narod je došao do situacije u kojoj se izlaz nije nazirao. Godina 1915. upisana je crnim slovima u našoj istoriji, na korak do kompletnog poraza i zbrisanja srpske države i naroda.
Savezničke sile (Francuska, Velika Britanija, Italija) sa kojima je Srbija imala dogovor i reč, u fazi jake ofanzive na srpsku vojsku, ne pružaju dogovorenu i očekivanu pomoć. Njihovo mlako postupanje dovodi do toga da nas neprijatelji okružuju sa svih strana i pored Nemačke i Austro-ugarske, Bugarska ulazi u rat. Odsečeni od saveznika, prepušteni sami sebi, srpska vojska i politički vrh dolaze do odlučujućeg časa. Kasne jesen 1915. godine, verovatno nisu ni slutili da su poslednji put na okupu, na svojoj teritoriji, kako narod tako i vojnici.
Stavljeni smo pred tešku odluku, ostati na frontu i boriti se do poslednjeg čoveka kako je zahtevao vojvoda Živojin Mišić, ili krenuti u povlačenje preko planina u Crnoj Gori i Albaniji. Vlada Srbije i dinastija Karađorević je 25. novembra 1915. godine izdala komandu da se krene u evakuaciju stanovništva i vojske kako bi se stiglo do Jadranskog mora i prvih saveznika. U vojnim redovima odluka nije naišla na odobravanje. Vojnički ponos, čast i moral nisu dali slavnim vojskovođama da se tek tako povuku pred neprijateljem iz svoje države, bez borbe i isplaljenog metka. Nesloga među vojvodom Radomirom Putnikom, Stepom Stepanovićem i Živojinom Mišićem bili su jasne naznake razdora srpske vojske.
Sedam dana po izdavanju naredbe, vojni vrh se sabrao i sa svete srpske zemlje Kosova i Mehotije poslednji put pogledao u svoju domovinu, sa zavetom da će da se vrate.
Na međunarodnom planu dogovoreno je da se Srbiji pruži podrška i međunarodna pomoć od strane saveznika kako bi povlačenje preko Albanije i Crne Gore prošlo što bezbolnije. Bilo je potrebno oformiti baze za pružanje pomoći u vidu hrane, odeće i lekova. Plan je bio zamišljen na jedan način, međutim sama realizacija je na početku izostala. Srpska vojska je ostala sama, prepuštena da se upusti u zagrljaj smrti. Srpski narod je pušten da pretrpi žrtvu, dok su se saveznici vodili svojim interesima.
Usledilo je povlačenje iz tri pravca. Prva kolona je krenula 26. novembra 1915. godine iz Prizrena preko Vezirovog mosta prema Skadru i Lješu. U toj koloni su bili kralj, vlada i diplomatski kor. Nekoliko dana kasnije, 30. novembra 1915. godine iz Prizrena kreće druga kolona, ali drugim pravcem, preko Ljum Kule, Piškopeje, Elsabana i Tirane. Zatim, iz Peći u povlačenje kreću sve tri srpske armije, glavnina vojske, pravcem Peć – Andrijevica – Podgorica – Skadar. Trupe Novih oblasti pravcem Đakovica – Vezirov most – Ljum Kula – Skadar. Potom, Timočka vojska i odredi iz zapadne Makedonije preko Piškopeje, Debra i Struge u Elbasan.
Kraj 1915. godine dovodi do epskog marša i sage o albanskoj golgoti nezabeležene u vojnim analima. Oko 400.000 duša kako civila tako i vojnika upustili su se u marš smrti.
Od odvažnog i hrabrog naroda ostao je zbeg golorukih, gladnih i umornih duša. U tankim opancima, samo im se poznavao trag u snegu. Hladna Albanija uzimala je živote poput ledenog Tartara, na hiljade njih je zaspalo u zimskoj oluji sa snom da će videti i more i obalu spasa. Ljudi svih generacija delili su istu sudbinu. Živeli su za slobodu, a mnogi je nisu dočekali. Oko 140.000 hiljada civila je stradalo od ledenog pakla i Albanskih pljačkaških bandi, a oko 77.000 vojnika ostavilo je svoje vojničke čizme u snegu.
Posle više od mesec dana srpska vojska se okupila oko Skadra, Drača i Valone. Dolazak na albansku jadransku obalu nije značio i konačan spas. Na samoj obali saveznici nisu bili organizovali odgovarajući prihvat, a jedan saveznik – Italija, se ponela kao neprijatelj. Međutim, Srbiji je pritekla u diplomatsku pomoć Rusija, gde je car Nikolaj zatražio od saveznika da se srpski narod skloni i spase iz Albanije, jer u suprotnom on izlazi iz saveza. Intervencija ruskog cara je dovela do rezultata i konkretne pomoći. Saveznički brodovi su u Valoni sačekali srpsku vojsku. Ubrzo su Francuzi formirali specijalnu misiju za pomoć Srbima u Albaniji. Početkom januara 1916. godine jedan deo preživelih vojnika biva prebačen u Tunis. Ali, to nije bilo rešenje problema, s obzirom da se radilo o velikom broju izbeglica i vojnika koje je trebalo prebaciti na sigurno. Iz tih razloga, Francuzi zaposedaju ostrvo Krf, u Grčkoj, sa namerom da tu smeste vojnike i izbeglice.
Da se narod nije iskrcao na Krf pitanje je da li bi preživeo albansku golgotu. Neprijateljske snage su bile za petama izmorenom narodu i nisu posustajale.
Krf i ostrvo Vido ubzo su postali simboli spasa srpskog naroda, međutim i simboli stradanja. Od iznemoglosti i bolesti preminulo je oko 10.000 Srba na obali mora. Planine kroz Albaniju su odnele srpske žrtve, a isto tako i Grčka ostrva su pretvorena u srpska groblja. U dubinama Jonskog mora je zaspao jedan narod, koji je makar u smrti našao svoj mir, znajući da su istrajali do kraja kao nebeska vojska koja je sa visina bodrila preživele saborce.
Pobeda – info
