Priroda je čoveku dala jezik i dva uha, da manje govori, a više sluša. Međutim, ljudi nekad jedni druge ne žele da čuju. Često prijateljima govorimo da su gluvi, jer ne čuju šta im govorimo. Da li bi se drugačije poneli da nam je priroda odredila da živimo u tišini. Nismo svesni koliko smo zapravo srećni što imamo mugućnost da čujemo i vidimo svet oko nas, a još više da koračamo po njemu. Postoje ljudi koji nikada nisu i neće čudi glas svojih najbližih, cvrkut ptica, melodiju muzike ili neke od mnoštva zvukova koje nam donosi svet. Upravo ti ljudi za zajednicu koja čuje su nevidljivi. Oni žive svoje živote bez zvuka i glasa, ali nisu fizički odvojeni od zajednice koja čuje i govori.
Nekada su gluvi ljudi živeli izolovano, a da li nam je poznato kako oni žive danas i sa kojim izazovima se susreću? Zajednica gluvih i nagluvih u Srbiji koja broji oko 10.500 članova, u svakodnevnom životu se susreće sa diskriminacijom i brojnim predrasudama.
Osobe sa oštećenim sluhom otežano komuniciraju sa čujućom populacijom, ali ne zbog toga što se ne izražavaju glasovno, već zato što velika većina ljudi ne zna i ne razume znakovni jezik. Osobe sa nekim od oblika invaliditeta imaju mehanizme da prožive život dostajan svakog čoveka. Slepe osobe koriste Brajevo pismo – azbuka za slepe, a gluve i nagluve osobe koriste znakovni jezik.
Izraz „znakovni jezik“ označava vizuelni način sporazumevanja gluvih osoba, posebno ugovorenim, odnosno standardizovanim znacima ruku i prstiju, sa ili bez mimike, sa sopstvenom gramatikom i sintaksom, pomoću koga se prenose misli, predstave, namere i pojmovi. Potrebom koju je nametnuo gubitak sluha gluve osobe još od davnina upotrebljavaju znakovni način izražavanja među sobom. Ti znakovi se sve više kroz svakodnevni proces upotrebe i porastom intelektualnog znanja pojedinaca, kao i opštim kulturnim nivoom zemlje u kojoj živi, usavršavaju i postaju u njihovim međusobnim kontaktima sve razgovetniji i razumljiviji. Ne postoji jedinstveni znakovni jezik koji se koristi širom sveta. Kao i govorni jezik, znakovni jezici su se prirodno razvijali kroz različite grupe ljudi koji su međusobno komunicirali, tako da danas postoji mnogo varijanti znakovnog jezika. U svetu se koristi preko 138 različitih tipova znakovnog jezika. Tako na primer postoji mađarski znakovni jezik, egipatski, američki, australijski, grčki, poljski, ruski itd. Procenjeno je da u EU na svakih hiljadu ljudi jedna osoba koristi znakovni jezik kao svoj prvi jezik. Porodice i prijatelji gluvih i nagluvih osoba i osoba sa oštećenim sluhom, uglavnom ga koriste kao drugi jezik. U Republici Srbiji, pitanje znakovnog jezika je uređeno Zakonom o upotrebi znakovnog jezika.
Kako bi se kod ljudi podigla svest o specifičnim problemima i potrebama gluvih i nagluvih osoba, svake godine u septembru mesecu obeležava se Međunarodni dan gluvih i nagluvih. Iako se dosta uradilo na upoznavanju zajednice sa problemima i na edukaciji kako bi i oni postali ravnopravni članovi društva, još uvek postoje izazovi u savremenom sveta koji stoje pred njima, a na nama je im pokušamo pomoći. Osobe sa slušnim poteškoćama možda i ne čuju što im želimo reći, ali mogu to saznati na druge načine. Zbog svoga problema ne bi smeli biti manje vredni, nego je na nama da nađemo načina kako bi i oni što efikasnije mogli učestvovati u životu zajednice. Potrebno je raditi na promociji ljudskih prava ove kategorije stanovništva i na promociji priznavanja znakovnog jezika kako bi imali jednake mogućnosti u svim sferama života, uključujući pristup obrazovanju i informacijama. Možda se u nekom od njih krije novi Nikola Tesla čije delovanja može da promeni svet. Oni mogu da urade sve kao i mi, osim da čuju. Gluve osobe su potpuno sposobne da vode kvalitetan život, mogu da voze, imaju posao i ostvare se u porodičnom životu, jer sve oči govore jednim jezikom.
Pobeda – info
